Последњих недеља светски медији све чешће спекулишу о нечему што је до јуче било незамисливо: могућем „разводу“ између НАТО-а и Сједињених Америчких Држава. Разлог су све очигледнија разилажења између Брисела и Вашингтона
У расправама о могућем разлазу унутар НАТО-а посебно место заузима политички фактор звани Доналд Трамп, чије изјаве о савезницима и улози САД у Алијанси често изазивају снажне реакције
Међутим, кључно питање је да ли те изјаве треба тумачити као реалну политику или као део преговарачке стратегије.
У том контексту, најаве о могућем напуштању НАТО-а више делују као политички притисак него као конкретан оперативни план.
Такав сценарио био би један од највећих геополитичких потреса у последњих неколико деценија. Формално, он је могућ. САД би могле да активирају члан 13 Северноатлантског уговора и покрену једногодишњи процес иступања. Али у пракси, то би био дуг, сложен и конфликтан процес.
ФОТО: THOMAS FREY/AFP/ProfimediaУнутар саме Америке уследио би снажан отпор. Конгрес би могао да блокира или успори одлуку, војни врх и безбедносне службе би се противиле, а европски савезници вршили би притисак. Ово није потез који се доноси лако.
Чак и у случају формалног изласка, Америка не би једноставно нестала из Европе. Бројни билатерални споразуми остали би на снази. Војне базе и присуство би се задржали, али ван оквира НАТО-а.
У основи свега лежи дубок раскол унутар САД. Са једне стране су изолационисти, са друге традиционални заговорници атлантског савезништва. Пентагон, стејт департмент и обавештајна заједница имају јасан интерес да НАТО опстане као кључни инструмент глобалног утицаја. Зато је простор за радикалан раскид ограничен.
Ипак, односи са Европом више нису стабилни као некада.
Такав сценарио био би један од највећих геополитичких потреса у последњих неколико деценија. Формално, он је могућ
Повратак Доналда Трампа у Белу кућу 2025. године додатно је заоштрио односе. Још од раније, он критикује европске савезнике због малих војних издвајања и захтева да „плате свој део“.
Подсетимо, још 2014. на самиту у Велсу договорено је да чланице издвајају 2% БДП-а за одбрану. Годинама је то остајало мртво слово на папиру. Тек под притиском Вашингтона, уз претње повлачењем заштите, многе државе су до 2022. почеле да достижу тај ниво.
Али та политика имала је цену у облику нарушеног поверења.
Европа притом није јединствена. Источне државе инсистирају на јаком америчком присуству, док западне све више говоре о стратешкој аутономији. Та подела отежава било какву заједничку безбедносну политику.
ФОТО: Wiktor Dabkowski/Zuma/SplashNews.com/Splash/ProfimediaРат у Украјини додатно је продубио те разлике. Погрешне процене обе стране, што руске о брзом војном слому украјинског режима, што западне о брзом економском слому руског, показале су се погрешним. Уместо кратког сукоба, добили су дуг и исцрпљујући рат.
Последице су озбиљне. Европа трпи економске ударе, високе цене енергената и трошкове финансирања рата. Прелазак са руских енергената на скупљи амерички течни гас додатно оптерећује привреду.
Истовремено, расте ратни замор и у америчком друштву. Управо је то био један од фактора повратка Трампа на власт крајем 2024. године. Његова обећања о брзом окончању рата показала су се нереалним, упркос састанцима и преговорима са Владимиром Путином и Володимиром Зеленским.
Америчка стратегија се затим мења. Фокус се пребацује на Блиски исток и обуздавање Кине. Логика је јасна. Кину је ефикасније изоловати преко тог региона него преко Русије. Истовремено, то значи да Европа преузима већи део терета око Украјине.
У основи свега лежи дубок раскол унутар САД. Са једне стране су изолационисти, са друге традиционални заговорници атлантског савезништва
Паралелно са тим, Вашингтон уводи једностране царине савезницима и условљава њихово укидање инвестицијама у америчку економију. Чак се појављују и контроверзне претње попут идеје о преузимању Гренланда.
А онда долази нови преломни тренутак. Крајем фебруара 2026. године САД, уз подршку Израела, изводе ваздушне нападе на Иран без обавештавања савезника. Тај потез јасно показује колико је поверење унутар савеза нарушено.
Европске државе углавном одбијају да учествују. Чак и традиционално блиски партнери остају по страни. Неке државе не дозвољавају ни коришћење својих база, чак ни у логистичке сврхе.
Разлог је јасан: страх од ширег рата и новог миграционог таласа.
Слика Запада као јединственог блока почиње да се распада.
ФОТО: Michael Nguyen/NurPhoto/Shutterstock Editorial/ProfimediaВажно је разумети и како НАТО функционише. То није класична војска. Снаге остају под националним командама, а одлуке се доносе консензусом. Формално, све државе имају једнак глас.
Али у пракси САД имају пресудан утицај, захваљујући својој војној, технолошкој и логистичкој надмоћи.
То се види и у командној структури. Врховни командант у Европи (SACEUR) традиционално је амерички генерал, док је заменик из европских земаља. То показује ко заправо води главну реч.
Слично важи и за базе. Оне се налазе на територији европских држава, али их америчке снаге користе на основу посебних споразума. Нама најпознатији пример је Бондстил, као и Рамштајн, Авијано и Инџирлик.
Европа притом није јединствена. Источне државе инсистирају на јаком америчком присуству, док западне све више говоре о стратешкој аутономији. Та подела отежава било какву заједничку безбедносну политику
У случају разлаза, САД би морале да се повуку или да поново преговарају о њиховом статусу.
А шта то значи за Европу?
Пре свега више одговорности. Европска унија би морала да значајно повећа војне буџете и изгради сопствену командну структуру. То би био потпуно нови безбедносни поредак.
Истовремено, Kина би могла да искористи вакуум и појача свој утицај у Европи и на Блиском истоку без директног војног сукоба.
Све ово води ка једном закључку:
Запад се не распада преко ноћи, али пукотине су све дубље. И питање више није да ли постоји криза, питање је где јој је крај.
