У земљи у којој је у блиској прошлости убијен премијер није прихватљиво разапињање на крст лутке председника Србије. Претње упућене њему у нашим околностима нису безазлене, нити део политичке борбе ни слободе изражавања
Изрека да је историја учитељица живота у Србији је, изгледа, пука фраза. Иначе би нам лекције, којима нас уче Милошевићева и Ђинђићева владавина и судбина, попут испоручивања једног председника Хашком трибуналу и атентата у којем је убијен један српски премијер, биле довољне за цео 21. век.
Дакле, нисмо добри ђаци. Да јесмо, никоме не би било прихватљиво, смешно, лепршаво и „део слободе изражавања“ разапињање на крст лутке председника Србије, и то у време ускршњег поста. Ниво такве политичке борбе нас враћа међу дрогиране хипике по улицама Европе и Америке пре шездесет година.
Животи Милошевића и Ђинђића обележили су, сваки на свој начин, буран период у историји Србије, који и даље изазива контроверзе и поделе у нашем друштву.
Тачка која их спаја, и коју смо искористили као повод за сагледавање једног времена и наших пропуштених прилика, јесте месец март у којем су обојица преминули.
Један у атентату, други у казамату. Један је завршио у дворишту Владе, а други у дворишту своје куће.
И једног и другог на власт је довела метафорична „улица“. Сваког на свој начин и у своје време.
Милошевића је на власт или близу власти, а после ју је сам одржавао, довело оно чувено: „Нико не сме да вас бије“, у Косову Пољу. Дефинитивни „човек деценије“ постао је након говора на највероватније највећем скупу српског народа на Газиместану. Ђинђић је на власт дошао деценијом опозиционих покушаја револуција и уличних туча, али је посао обавио државним ударом петог октобра, као кулминацијом претходних тешких ратних година.
Оно што их повезује јесте то што је сваки у своје време пробудио велике наде и очекивања код грађана Србије. Сваки их је, опет на свој начин и у своје време, изневерио.
Милошевић, протраћивши ратове за југословенско наслеђе, што је узроковало стотине хиљада избеглих.
Ђинђић, изневеривши наде за опоравак земље, што је изазвало привредну ерозију и стотине хиљада транзиционих отпуштања.
Дванаест транзиционих година које су биле тешке и трауматичне, донеле су и понижење српске државе и свих њених грађана, драматичним кршењем устава – испоручивањем сопственог председника страном суду.
Национални порази наставили су се распадом државне заједнице као и једностраним проглашењем независности такозваног Косова. Те трауме су резултовале променом власти 2012, на срећу али и зачудо, демократским изборима.
Сва је прилика да је период великих Вучићевих успеха од 2012. наовамо обележен и том околношћу. Напросто, у историји Србије има веома мало нормалних демократских промена власти.
Од тада смо сведоци и привредног и политичког успона Србије.
Изборни циклуси се редовно понављају, за одмереног политичког посматрача можда превише често, али, коначно, и то је демократија. Стране инвестиције долазе све већим обимом, односи са целим светом су у сталном унапређењу.
Сукоба с традиционалним противницима је све мање, односи с великим економским силама све су бољи. Кафански посматрачи оцењују да Вучић државу води „као Тито“, што радикалнијим Србима, којима ништа није остало у најбољем сећању, смета. Али, свакако је јасно да на овом простору може да се смисли боља похвала.
Ако је античка Грчка колевка демократије, а Француска модерног доба њена парадигма, да ли то значи да су, чак крваве и неупоредиво насилније демонстрације тамо, у односу на наше, знак да оне нису демократске?
Ту се негде и завршава овај кратак преглед српске политичке сцене после распада Југославије.
Пред нама је нови изборни циклус и кафана је поново забринута стварним или тобожњим угрожавањем демократске уличне недемократије и ноћивањем демонстраната по школским учионицама.
То је за расправу, а за то и постоје новине.
С једне стране, можемо рећи да се уместо успостављања минималног консензуса око националних интереса, политичка борба, данас више него икад, поново преноси на улице.
Сваки покушај да се успостави култура дијалога о најважнијим националним темама одговара се бојкотом.
Ни на једној расправи у Народној скупштини на тему Косова и Метохије, ни припреми закључака и одлука, опозиција није хтела да учествује.
Није било избора чији резултати нису оспоравани, иако су одржани под пуном контролом ОЕБС-а и у бољим условима него што су били 2000. и 2012. године.
Неретко се исход избора оспоравао на улици, иако ниједан приговор није поднет изборним комисијама, а ни судовима. За оспоравање резултата и рушење власти на улици, коришћени су чак и недвосмислено корисни пројекти као што су Београд на води, Експо, а последњих месеци, као врхунац глупости, чак и нова зграда Природњачког музеја са акваријумом.
Често су улични протести имали насилан карактер, на којима је било иконографије попут вешала, моторних тестера и затворских униформи, што је кулминирало крстом с почетка овог текста.
С друге стране, може се рећи да је улично политичарење саставни део политичког живота.
Ако је античка Грчка колевка демократије, а Француска модерног доба њена парадигма, да ли то значи да су, чак крваве и неупоредиво насилније демонстрације тамо, у односу на наше, знак да оне нису демократске?
Напротив, рећи ће сваки познавалац политике, то јесте саставни део демократског друштва, а демократскост Француске или Грчке мери се (и) тим уличним сценама.
Напротив, рећи ћемо и ми. Улични нереди не могу смањити број километара ауто-путева, саграђених зграда или нових радних места.
Верујемо и мислимо да ће грађани, на дан избора сврстати се у бираче, то и одмерити.
Хладне, а не празне главе.
РЕДАКЦИЈА
