Смештајући своју колонију усред „еколошког пакла“ на Теразијама, птице су несвесно извеле најбруталнији деманти еколошких протеста. Ове ваздушне акробате показују да им београдско небо нуди еколошко функционалне ресурсе за живот
Ако је веровати еколошким покретима и дежурним твитер узбуњивачима, Србија је одавно постала еколошко гробље. Ваздух је гори него у Чернобиљу, бетон је прогутао и последњу травку, а Београд постао токсична депонија у којој се жива бића одржавају само на апаратима и чистом (српском) инату. Сценографија за филм страве и ужаса је спремна, транспаренти су исписани, а сузе за судбину нације проливене.
И онда, усред те свеопште сахране српске биосфере, догоди се викенд на Теразијама који је целу ту апокалиптичну драму претворио у чист ситком. Преко фасаде Палате Албанија развуче се џиновски страначки банер, а испод њега општи шок и неверица. Из пукотина култне зграде почну да миле беле чиопе, и то не две залутале птице које су промашиле скретање код Малог Пожаревца, него цела, организована, строго заштићена колонија. Те ваздушне акробате које три четвртине живота проведу у лету и бирају само најчистије и најбогатије екосистеме, прелетеле су пола планете, игнорисале нетакнуте планинске усеке, те решиле да свију гнезда у строгој градској зони, тачно изнад друма куда свакодневно пурњају ауспуси најударнијих београдских линија.
Чиопе не пате од политичке острашћености, већ прате свој биоритам и насељују станишта погодна за опстанак врсте
Док су наши еко-активисти писали читуље за српску природу, из Африке су се право у срце Београда доселили њени најелитнији представници. Чиопе су тако, потпуно несвесно, извеле најбруталнији могући деманти свих еколошких протеста којима смо досад сведочили. Доказале су да нису у праву они који годинама губе глас на протестима тврдећи да у Београду без гас-маске не може да преживи ни бубашваба, пошто су за подизање своје породице изабрале баш српску престоницу као савршено место. Испада да је овај наш „бели град“ еколошки пакао само у главама оних који би да од тога направе политичку каријеру.
ШВЕДСКИ СТО
Овде ћемо се подсетити хронологије нашег колективног еколошког плакања. Годинама уназад, репертоар протеста је богат и драматичан. Увезени сумпор нас гуши, литијумске јаме прете да нас прогутају пре доручка, а дисање у Београду доноси бенефицирани радни стаж јер удишемо читав периодни систем елемената. Просечан грађанин, преплашен јаловиштима и последицама изливања сумпорне киселине, оправдано је могао да помисли како се изнад Београда не надвија небо, већ токсични облак у којем би се и пластична кеса разградила много брже од предвиђеног датума самоуништења.
А онда на сцену, боље рећи на фасаду, ступа бела чиопа, врста која у еколошким круговима важи за врхунског биоиндикатора. За неупућене еко-устанике, биоиндикатор је живи организам који својом појавом сигнализира да ли је нека средина здрава или не. Чиопе не пате од политичке острашћености и немају профил на друштвеним мрежама, већ једноставно прате свој биоритам и ресурсе неопходне за опстанак врсте.
Да би стотине ових птица преживело и подизало младе на Теразијама, небо изнад Београда мора да врви од милиона летећих инсеката. Чиопе једу у лету, а једна породица дневно смаже и до двадесет хиљада комараца, мува и осталих бубица. Математика је и овде сурова према нашим еко-катастрофичарима, јер ако је Београд еколошка црна рупа, одакле онда толики инсекти за исхрану чиопа? Како то да у граду у којем „ништа не расте и све умире“, ваздушни простор нуди шведски сто достојан најелитнијих афричких резервата? Испада да београдски ваздух, иако редовно проглашаван за најгори на планети према извештајима сумњивих аеро-апликација, за ове префињене птице представља еколошки рај препун разноврсне и њима значајне хране.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаПТИЧЈА МАТЕМАТИКА
Поред наводног тровања ваздуха и воде, друга омиљена тема наших зелених пророка јесте „бетонизација“. Већ годинама слушамо како инвеститорски урбанизам сече свако стабло, како сиви бетон прождире плућа града и како се од Београда прави нехумана пустиња у којој природа нема никакве шансе да преживи. Ако само прошетате било којим еколошким скупом, чућете да је бетон непријатељ број један сваке прогресивне мисли и биолошког опстанка.
Међутим, строго заштићене беле чиопе су и овде показале тотално неразумевање за локалне политичке агенде. Уместо да бојкотују београдски сиви бетон и оду у неку еколошки чисту клисуру источне Србије да у миру полажу јаја, оне су изабрале фасаду Палате Албанија. Из перспективе једне чиопе, ова култна зграда из 1939. није симбол урбаноцида, већ савршена, џиновска, вештачка стена. Пукотине у старој фасади, дилатациони размаци и вентилациони отвори за њих су идеална скровишта, заштићена од предатора и ветра боље него било које стабло на Тари или Фрушкој гори.
Птице су доказале да је Београд еколошка рупа само у главама оних који би да од тога направе политичку каријеру
И ту долазимо до врхунца ироније овог еколошког ситкома. Док активисти плачу над судбином природе која наводно нестаје под налетом урбанизације, та иста природа користи плодове грађевинарства да би се проширила и опстала. Људи су, бетонирајући Теразије пре скоро једног века, несвесно изградили луксузни ризорт за строго заштићену врсту са другог континента. Наша бетонска џунгла, коју на протестима проглашавају за логор смрти, за чиопе је постала сигурна кућа.
ПОГЛЕД У НЕБО
На крају, шта нам је заправо показала ова викенд-драма са Теразија, осим да птице очигледно не деле политичке ставове српске еко-опозиције. Показала нам је да је једина стварна опасност за беле чиопе у Београду био људски немар преобучен у политички маркетинг, а не еколошка апокалипса о којој се годинама држи слово.
Птице нису почеле да умиру зато што су удахнуле ваздух изнад Кнез Михаилове, нити зато што су пиле воду са градске чесме. Оне су се нашле у невољи јер је неко, у журби да окачи парче платна, заборавио да над нама живи свет који лепрша у својој слободи и на ваздух има иста права као и сви ми.
Највећа победа ових крилатих досељеника лежи у томе што су, сасвим случајно, обезвредили тоне исписаних еколошких транспарената и сате запаљивих говора. Док су нас професионални борци за здраву средину убеђивали да нам нема спаса и да живимо у клоаки Европе, природа нам је пред носом, на висини од свега педесет метара, одржала лекцију из чистог преживљавања. Можда је време да наши еко-активисти, уместо што прате сумњиве апликације о висини загађења, следећи пут једноставно погледају у небо.
