Аутократија се често може срести као облик управљања у старим цивилизацијама, али се често могла и заобићи. Археолошки остаци и први сачувани записи нам говоре да када су се појавила богатства која је било могуће монополизовати, јавили су се и моћници и неједнакост.
Зашто су неким друштвима владале аутократе – моћни људи који доносе готово све одлуке уз мало или нимало контролних механизама – док су у другим друштвима грађани заиста имали могућност да учествују у одлучивању?
Ако то питање поставите археологу, историчару или политикологу, традиционално објашњење гласи овако: људи су некада живели у малим групама, ловили и сакупљали храну и доносили одлуке углавном заједнички. Потом су измислили пољопривреду, која их је везала за одређене делове земље и омогућила појединцима да складиште и гомилају ресурсе. То је, према традиционалном тумачењу, неизбежно довело до неједнакости у богатству и моћи, пише Knowable Magazine.
ФОТО: AlexelA/ShutterstockСадржај:
Аутократија није била неизбежна
Та неједнакост је расла како се број становника повећавао, а нека села прерастала у градове који су постајали толико велики да су им били потребни снажни лидери како би одржали ред међу бројним становницима. Тако је, према овом тумачењу, изгледао свет све док стари Грци нису осмислили нови приступ назван демократија.
Демократија је током средњег века ослабила, а вековима касније поново је добила замах, опет у Европи. Одатле се, постепено и готово непрекидно, ширила на друге делове света, представљајући изазов аутократама.
То је уредна и једноставна прича, али је у великој мери превише поједностављена, каже археолог Гари Фајнман из Филд музеја у Чикагу. Његова истраживања показују да аутократске владе нису неизбежна последица раста становништва. Различита друштва широм света током историје организовала су се на другачије начине.
ФОТО: Nastya Smirnova RF/ShutterstockТаква, мање аутократски организована друштва нису била ограничена на Европу, нити су тамо била чешћа. Постојала су широм света, од Теотихуакана у Мексику до Мохенџо-Дароа у данашњем Пакистану.
Фајнман је своју археолошку перспективу дугорочних политичких промена представио у прегледном раду објављеном 2023. године у часопису Annual Review of Anthropology. Са колегама је потом те идеје проверавао у истраживањима објављеним у часописима PNAS и Science Advances.
У разговору за Knowable Magazine објаснио је који фактори могу да подстакну аутократију, а који инклузивније облике управљања.
Археолошки докази мењају стару слику
Фајнман је највећи део своје академске каријере провео на археолошким истраживањима у Мексику и Кини. У Мезоамерици је радио на различитим нивоима, од регионалних истраживања до ископавања читавих локалитета и бројних кућа.
Када су истраживачи почели да проучавају мезоамеричке цивилизације, полазили су од претпоставке да су њима управљали снажни, принудни и деспотски режими који су контролисали економију. Веровало се да је држава одређивала шта ће људи производити, монополисала кључне ресурсе и строго контролисала расподелу добара.
Међутим, ископавања су показала другачију слику. У готово свакој кући коју су истраживали становници су производили нешто за размену – алате, грнчарију или друге производе. Истовремено су користили предмете које сами нису производили, а који су понекад долазили и из других насеља.
ФОТО: Leonid Andronov/ShutterstockАко је готово свако производио добра за размену, централној власти било би веома тешко да контролише целу економију. Такође нису пронађена велика складишта која би омогућила владарима да акумулирају и гомилају ресурсе.
Идеја о држави која контролише економију како би оснажила деспотског владара једноставно није одговарала археолошким подацима.
Посебно је занимљив пример Теотихуакана у близини данашњег Мексико Ситија. За разлику од неких градова класичних Маја, он нема раскошне гробнице и споменике који величају једног владара. Уместо тога, постоје велике отворене површине за окупљање, мурали на којима су приказане групе људи и храмови чији су врхови били довољно широки да на њима борави више људи.
ФОТО: OUC/ShutterstockУ градовима класичних Маја, насупрот томе, владари су били уздизани, живели су у великим палатама и сахрањивани у раскошним гробницама.
Слична запажања Фајнман и његове колеге направили су и у Кини. У области источног Шандонга, која је припојена царству првог кинеског цара Ћин Ши Хуанга, очекивали би да након освајања дође до погоршања услова живота.
Али археолошки и историјски подаци показују супротно. Након укључивања у царство, регион је доживео процват. Број становника је значајно порастао, оснивана су нова насеља, побољшана је саобраћајна инфраструктура, а размена је постала интензивнија.
Ресурси као кључ за разумевање моћи
Фајнман и његове колеге су у две велике студије покушали да измере однос између величине друштва, неједнакости и начина управљања. У истраживању објављеном 2025. године у часопису PNAS анализирана је разлика између највећих и најмањих кућа на више од хиљаду археолошких локалитета.
Друго истраживање, објављено у марту 2026. године у часопису Science Advances, проучавало је однос између начина управљања и величине друштва у 40 археолошких и историјских контекста.
Резултати су показали да величина становништва има значај, али да сама по себи не одређује ни степен неједнакости ни степен аутократије. Величина популације објашњавала је само око четвртине разлика у равноправности и концентрацији политичке моћи.
ФОТО: Bill Perry/ShutterstockКључно питање, према Фајнману, јесте начин на који се ресурси усмеравају ка политичким институцијама.
Када држава већину прихода прикупља тако што узима мање количине од великог броја пољопривредника или занатлија, она више зависи од грађана. Фајнман такве ресурсе назива „унутрашњим ресурсима“. У таквим условима аутократију је теже одржати, јер људи могу да се преселе и избегну давање доприноса.
Другачија ситуација настаје када ресурси и технологије могу да се монополизују. То могу бити трговачки путеви, ратни плен, рудници, плантаже или системи засновани на ропском раду. Фајнман их назива „спољним ресурсима“.
Када владајућа елита контролише такав ресурс, не мора да зависи од доприноса великог броја становника. Довољно је да контролише ресурс и плати релативно малом броју људи да га штите.
У том смислу, аутократија није нужно последица самог раста друштва. Она може настати када се створе услови у којима је могуће концентрисати контролу над ресурсима.
Фајнман наводи и ропска и феудална имања као примере „спољних ресурса“, јер су људи који су на њима радили имали мало или нимало слободе. Заробљавање радне снаге могло је да претвори пољопривреду, која је у почетку зависила од слободних становника, у ресурс под контролом владајуће елите.
ФОТО: high fliers/ShutterstockТеотихуакан и моћ заједнице
Теотихуакан је један од најупечатљивијих примера који доводе у питање претпоставку да велике пирамиде морају бити доказ аутократске власти.
Археолози су дуго претпостављали да су огромне грађевине морале бити подигнуте по наређењу једног владара. Међутим, у Теотихуакану нема јасних доказа о постојању једног свемоћног краља.
Испод три највеће пирамиде археолози су током последњих деценија тражили владарске гробнице. Пронашли су дарове и, у неким случајевима, жртвоване особе, али не и гробницу краља.
То се разликује од важних храмова и пирамида код Маја, који су често служили као погребни комплекси за владаре.
ФОТО: high fliers/ShutterstockИ распоред Теотихуакана упућује на другачији облик организације. Град је имао широке улице и велике тргове на којима су људи могли да се окупљају, тргују и размењују информације.
У уметности Теотихуакана такође нема много приказа једног именованог владара. Мурали углавном приказују групе људи, процесије и натприродна бића. На неким сценама важне фигуре дају воду, семе или друга добра становништву.
Код класичних Маја слика је често другачија: владари су приказивани како газе заробљенике или примају добра од других људи.
Разлика би могла да буде повезана са начином финансирања власти. Код класичних Маја важну улогу имали су трговачки путеви и контрола робе као што су какао, жад, опсидијан, тканине и перје. То су били ресурси које су владајуће елите могле да контролишу.
У Теотихуакану је, према Фајнману, већи део прихода вероватно долазио од пореза на пољопривреднике и мању занатску производњу. Занати су били распоређени по стамбеним деловима града, а не концентрисани само око пирамида.
Истраживање тако показује да су различити начини финансирања државе могли да створе различите политичке структуре.
Фајнман притом наглашава да порези сами по себи нису нужно знак експлоатације. Ако се порези користе за изградњу путева, водовода, јавних простора и одбрану, они могу допринети бољем животу становништва.
ФОТО: Alex Couto/ShutterstockУ друштвима са већим степеном учешћа грађана, ритуали су такође могли бити колективни – заједничке игре и плесови, процесије и гозбе подстицали су поверење, повезаност и сарадњу.
Истовремено, такви системи нису били трајно заштићени од промена. У Монте Албану, после више од хиљаду година колективне организације, појављују се статуе које величају владаре и докази да су положаји почели да се наслеђују. То је било праћено променама које су на крају довеле до пропасти града.
Истраживања зато не показују да је један политички модел универзално следио други, већ да су се различити облици власти смењивали у зависности од околности.
Исти закључак важи и за бирократију. Велики број јавних зграда у Теотихуакану и Монте Албану указује на сложену административну организацију. Бирократија је могла да помогне држави да прикупља порезе, организује инфраструктуру, обезбеђује сигурност и координише друштво.
Фајнман наводи да је и у древној Кини сложена бирократија понекад представљала ограничење владарске моћи. Државни службеници морали су да полажу испите, а њихове различите везе и интереси значили су да нису увек били сагласни са владарем.
ФОТО: Kobby Dagan/ShutterstockПоред Мезоамерике и Кине, примери колективног управљања постојали су и у Северној Америци, међу Ирокезима, Зунијима и у области Чако Кањона.
Археолошка истраживања тако доводе у питање дуго прихваћену представу да су људска друштва, како су расла, неизбежно постајала све неједнакија и аутократскија. Пољопривреда и раст становништва јесу створили нове могућности за концентрацију богатства и моћи, али нису унапред одредили политички исход.
Како показују археолошки подаци, начин на који су друштва организовала ресурсе, институције и односе међу људима био је пресудан за то ко ће имати политичку моћ. Аутократија је била једна од могућности, али далеко од једине.
