Према анализи Егмонт института – Краљевског института за међународне односе, уз подршку организације Конрад-Аденауер-Стифтунг (КАС), објављене у јулу ове године говори се о четири сценарија проширења ЕУ, а у већини њих Црна Гора има добре изгледе.
Изгледи црне Горе су добри за разлику од других држава кандидаткиња, чија перспектива углавном зависи од развоја геополитичке ситуације, рата у Украјини, унутрашње политике ЕУ и напретка у спровођењу реформи.
У првом и најоптимистичнијем сценарију такозваног „динамичког проширења“, Црна Гора би, заједно са Албанијом, постала пуноправна чланица ЕУ.
У сценарију „опрезне интеграције“, Црна Гора је једина држава кандидаткиња која успева да приступи ЕУ.
У сценарију „диференцираног чланства“, Подгорица би могла имати користи од модела постепеног и вишеслојног укључивања у европске структуре, док би у најпесимистичнијем сценарију „замрзнутог проширења“ чак и црногорско чланство могло бити доведено у питање, услед потенцијално неуспелог процеса ратификације уговора између Црне Горе и ЕУ.
У поменутој анализи, преноси подгоричка Побједа, Црна Гора је једина земља за коју се кроз готово све предвиђене сценарије процењује да има веома високе изгледе да до 2029. године постане чланица ЕУ. Ипак, студија истовремено упозорава да ни тај исход није потпуно загарантован, јер би у најнеповољнијем сценарију унутрашњи скептицизам држава чланица и недовољан напредак у реформама могли закочити читав процес.
Документ напомиње да бројни унутрашњи фактори морају бити посматрани као кључни покретачи процеса, како у државама кандидатима, тако и у државама чланицама ЕУ.
У државама кандидатима промене власти, степен у којем нове администрације следе проевропску агенду, њихова способност да спроведу реформе, као и поновно отварање билатералних спорова могу имати значајан утицај на процес проширења, један је од закључака анализе.
Додаје се и да ће унутар држава чланица ЕУ, један од кључних фактора бити исход председничких избора у Француској 2027. године.
Према писању Побједе, највећа разлика уочава се између сценарија број један и сценарија број четири. Први је најоптимистичнији, а последњи најпесимистичнији. Два сценарија у средини разликују се минимално, а могуће су и комбинације њихових елемената, наводи једна од ауторки студије Марија Гаргано, истраживачица Егмонт института.
У првом сценарију, наводи се, снажан консензус међу државама чланицама ЕУ покренуо би динамичан процес приступања који се одвија на два колосека. То подразумева да би земљама које су највише напредовале – Црној Гори и Албанији било додељено пуноправни чланство, док би се мање напредне земље морале задовољити постепеном интеграцијом, а ту су у првом реду Молдавија и Украјина.
Како се наводи, овакав приступ омогућава ЕУ да прими нове чланице, а да притом не угрози своје институционално функционисање.
У другом сценарију, названом „опрезна интеграција“, различити ставови држава чланица доводе до проширења а најмањи заједнички садржалац било би признање да процес треба да се настави. У таквом исходу само Црна Гора, као изузетак, успела би да постане нова чланица ЕУ, чиме би се, како пише у анализи, задовољили и скептици према проширењу, али и они који нешто више заговарају процес проширења.
У овом случају, геополитичка хитност се ставља у први план, али у пракси проширење остаје постепено и засновано на испуњавању строгих критеријума.
Ово је за Црну Гору вероватно најважнији сценарио, јер је управо она једина кандидаткиња која успева да прође кроз врата ЕУ у условима када државе чланице нису спремне за проширење већег обима.
У трећем сценарију, такозваног „диференцираног чланства“, геополитички разлози постају доминантни покретач процеса. ЕУ би се хипотетички могла удаљити од двоструког избора између чланства и нечланства и прелази на модел три концентрична круга интеграције.
Хитна потреба да се државе Источне Европе и Западног Балкана чврсто вежу за европски безбедносни поредак, посебно у контексту могућег мировног споразума у Украјини, омогућила би политички компромис између балтичких и нордијских држава и држава које подржавају проширење на Западни Балкан.
У тим околностима, политичка и безбедносна интеграција долазе прве, стварајући институционалну везу пре него што кандидати заврше реформе у свим областима политика ЕУ, док се строга условљеност након приступања и даље задржава. Црна Гора би и у овом моделу била у веома повољном положају, а њена интеграција могла би бити део ширег процеса у којем се политичка и безбедносна припадност ЕУ остварују пре потпуног завршетка свих реформи.
Ипак, преноси Побједа, овај сценарио не гарантује традиционално чланство за све кандидате у истом тренутку, а Црна Гора би, као најнапреднији кандидат, била међу земљама са најјачим институционалним везама са ЕУ и потенцијално најближа пуноправном чланству.
Четврти и најпесимистичнији сценарио „замрзнуто проширење“ сам по себи говори да је у питању предикција у којој би мало ко имао разлога за задовољство, осим оних актера којима је у интересу да Европа буде све слабија.
Анализа предвиђа могућност да унутрашњи скептицизам у државама чланицама ЕУ у комбинацији са слабим напретком реформског процеса у државама кандидатима, доводе до замрзавања процеса.
У оваквим околностима, чак ни заштитне клаузуле које би биле уграђене у уговору о приступању Црне Горе могла би бити недовољне ако све државе чланице ЕУ не успеју да ратификују уговор.
То би изазвало дубоко незадовољство и ослабило утицај ЕУ на реформске напоре у другим државама кандидатима. Процес би се на крају окренуо против саме ЕУ, јер би своју шансу чекали глобални играчи попут Русије и Кине, преноси Побједа.
