Кроз мисију „Artemis II“ добили смо свемирску разгледницу из лунарне дистанце од преко 406.700 километара али људска нога није крочила на месечево тло. Последњи пут то је урађено пре 57 година у величанственој мисији „Аполо“у којој су учествовала и осморицастручњака српског порекла
Мисија „Artemis II“ успешно је завршена падом капсуле Орион у Тихи океан након десетодневног лета око Месеца и назад. Светска јавност добила је савршени маркетиншки производ у време недовршених мировних преговора САД са Ираном у Пакистану. Кроз различите алате сервирана нам је свемирска разгледница која нам је дала увид у таму космичког пространства, живописне призоре наше планете Земље, и то из лунарне дистанце од преко 406.700 километара. Хтели ми то или не, добили смо увид и у свакодневницу америчке посаде. Насупрот технолошкој величанствености овог подухвата, понуђен нам је и сет информација о томе колико је велики проблем када се у бестежинском стању поквари тоалет, шта пију и једу космонаути и како тренирају мишиће. Било је ту свега, али нажалост, нисмо видели да људи после 57 година и величанствене мисије „Аполо“ поново ходају месечевом површином у својим легендарним скафандерима. А управо нам је та слика била потребна као још једна потврда да људски ентузијазам нема границе.
„СРПСКИ АПОЛО“
Из NASA нам обећавају да ће подухват ипак бити могућ до 2028. године, међутим, оправдано се питамо како је то пошло за руком генерацији младих стручњака у јеку хладноратовског сукоба када је свет ипак био на нижем ступњу технолошког развоја него што је то случај данас.
„Неверне Томе“ склоније су разноразним теоријама завере, а ми ћемо се овде ипак држати чињеница. На легендарни пројекат „Аполо“ (укупно 11 мисија од „Аполо 7“ до „Аполо 17“) потрошено је 25 милијарди долара (што је више од 400 милијарди долара данас), а било је упослено око 400.000 стручњака различитих националности.
Нама на понос, део ове мисије била су и осморица Срба, из такозване групе „Српски Аполо“. Када је астронаут Џон Свајгерт изговорио чувену реченицу „Houston, we have a problem“ („Хјустоне, имамо проблем“) у оквиру мисије Аполо 13, он се обратио српским пројектантима Аполо програма. У свемирском програму слања човека на Месец директно су били стручњаци српског порекла, Милојко Вучелић, Славољуб Вујић, Давид Вујић, Милисав Шурбатовић, Данило Бојић, Петар Гајић и Вељко Гашић и Драгиша Јовановић. Међу њима, Милојко Вучелић имао је најодговорнију улогу јер је био главни менаџер програма за слетање астронаута на месечеву површину. Према сведочењу Давида Вујића који нам је приближио овај „велики корак за човечанство“, сви који су били укључени у пројекат имали су јасан циљ, кратак рок, много непознаница али јединствену и снажну жељу да пројекат успе пошто-пото. „Аполо“ је био производ једне ере у којој је циљ оправдавао средства, за разлику од данашњих свемирских програма који морају да оправдају сваку одлуку пред политиком, јавношћу и буџетима који се стално преиспитују. „Аполо“ је имао задатак да испуни визију, прво председника Џона Кенедија о освајању Месеца пре Совјетског Савеза до краја 60-тих, коју је изразио током говора на конгресу 1961. године, а потом и целокупне америчке јавности. Главни такмац СССР у то време већ је имао првог човека у космосу, Јурија Гагарина, пас Лајка неколико година пре тога постао је део историје, а совјетска сонда стигла је до месечеве површине. У таквој атмосфери, Американци су учинили све да покажу своју свемирску моћ и нису штедели.
ФОТО: NASAОригинални план је због зацртаних кратких рокова, како је и сам Давид Вујић испричао, био да се посада пошаље на Месец, а да стручњаци у међувремену смисле начин како да их врате на Земљу. Од тог првобитног плана срећом одустало се, а екипа стручњака извела је готово „немогућу мисију“ – да заврши читав процес пре полетања. Све се одиграло у планираном року и уз минималне грешке. Колико је била мала толеранција за грешку, утолико је био деликатнији посао који су стручњаци обављали.
За разумевање размера свега што је у то време било постигнуто важно је и сазнање да су стручњаци, међу којима су били и српски хероји, успели да за кратко време огромне компјутерске системе сведу практично на „величину нокта“. Пре њих нико никад то није урадио те нису ни имали гаранцију да ће им подухват успети.
„Балансирање тежине је представљало проблем до те мере да, уколико током склапања, људи који инсталирају системе и подсистеме нанесу додатни слој вара, то би неповољно утицало на правац шатла“, испричао је Вујић.
Када је астронаут Џон Свајгерт изговорио чувену реченицу „Houston, we have a problem“ („Хјустоне, имамо проблем“) у оквиру мисије Аполо 13, он се обратио српским пројектантима Аполо програма
„УМОВИ У ЗАЛЕТУ“
И ове године 12. априла обележен је Међународни дан лета човека у свемир (Дан космонаутике), а то је уједно био и повод да се присетимо свих хероја који су се посветили непознатом и учинили да будемо данас поносни. Припадници славне групе „Српски Аполо“ нису били у свемирској летилици али су, свако на свој начин, заједно са колегама учествовали да пројекат заживи.
„Често помињемо чињеницу да смо радили даноноћно, спавали за нашим столовима или у колима јер нисмо имали времена за губљење. Имали смо то што смо звали ‘умови у залету’ и чували то у сваком тренутку. С друге стране, ту су била и задовољства јер је сваки, па и најмањи успех, био прослављен“, навео је Вујић у свом сведочанству.
И заиста, био је то велики успех. Ход по месецу Нила Армстронга 20. јула 1969. године је у преносу уживо, према проценама, пратило 530 милиона људи широм света. По статистичким подацима то значи да је око 14 одсто светске популације у том тренутку било испред својих телевизора и у преносу уживо са Месеца чуло чувену реченицу: „Ово је мали корак за човека али велики за човечанство“.
ФОТО: NASA Images/Alamy/ProfimediaПОРУКА КОНКУРЕНТИМА
Као што је тада свемирска трка била део геополитичке игре на планети Земљи, тако и данас у ширем геополитичком контексту треба посматрати и „Artemis II“.
Овај последњи пројекат NASA послужио је као медијска демонстрација америчких амбиција у свемиру. Порука је несумњиво упућена и конкурентима, пре свега Кини, Русији и Индији. Потврђено је да Сједињене Америчке Државе и даље располажу инфраструктуром и наративом који им омогућавају да свемирске мисије претворе у глобални спектакл.
Америчке амбиције пак веће су и од Месеца. Наговештава нам се између редова да су свемирски програми попут „Artemis II“ само „одскочна даска“ за одлазак на Марс али изгледа да ћемо то нешто дуже чекати будући да је удаљеност „црвене планете“ од Земље најмање 56 милиона километара.
Ни друге земље не седе скрштених руку.
Наговештава нам се између редова да су свемирски програми попут „Artemis II“ само „одскочна даска“ за одлазак на Марс али изгледа да ћемо то нешто дуже чекати будући да је удаљеност „црвене планете“ од Земље најмање 56 милиона километара
Индија, Кина и Русија убрзано развијају свемирске програме, фокусирајући се на истраживање Месеца, сопствене свемирске станице и војне сателитске технологије. Кина је предводник у градњи станице „Tiangong“, Русија и Кина планирају заједничку лунарну базу, док Индија брзо напредује са мисијама на Месец и планира лансирање људи до 2027. У оваквој конкуренцији Американци су принуђени да делују брже и да искористе сва своја оружја, а најубојитије свакако је маркетинг који је у случају „Artemis II“ испунио своју улогу.
