У Србији је промењена парламентарна већина, али још није утврђено да ли је промењена и дефиниција слободе. Избори су произвели победника. Нису произвели власника туђег права да говори, мисли и не слаже се.
Није прошло ни двадесет четири часа од славља, а једна телевизијска редакција постала је место на којем се политичко незадовољство претворило у физички упад.
Иронија демократије је у томе што се њена вредност не мери правима победника. Њих победа већ штити. Мери се правима поражених, непопуларних, политички усамљених и оних чије ставове већина сматра неприхватљивим.
Српска историја добро познаје разлику између ослобођења и права које неко себи присвоји у име ослобођења. После октобра 1944. године, нове власти спроводиле су репресију у којој су страдале десетине хиљада људи. Државна комисија је, у истраживањима која обухватају шири послератни период, евидентирала приближно шездесет хиљада страдалих. Међу њима су били и цивили, и политички противници, и људи којима није омогућено правично суђење.
То није поређење данашње изборне победе са послератним ликвидацијама. То је подсећање на разлог због којег цивилизовано друштво не сме препустити правду политичком расположењу.
Студентска листа осудила је упад у Информер и позвала на мир. То је важна јавна обавеза. Пред њом је сада задатак да се та обавеза примени у институцијама. Нарочито онда када се буде одлучивало о одговорности функционера и будућности медија.
Јер законска одговорност и политичка освета нису синоними. Прва захтева доказе, независне поступке и право на одбрану. Друга се задовољава уверењем да је победа довољан доказ нечије кривице.
Нова већина има мандат да управља државом. Нема мандат да одлучује ко сме да буде њен неистомишљеник.
Ко захтева слободу морало би добро да зна да слобода која припада само истомишљеницима има друго име.
