Одлука да се на фестивалу у Љубљани не прикаже филм „Златни рез ’42 – Дјеца Козаре“ редитеља Лордана Зафрановића, који се бави страдањем жртава усташког логора Јасеновац, отворила је питање односа према сећању на један од најтрагичнијих злочина из Другог светског рата.
ФОТО: Видоје МанојловићЛордан Зафрановић је ову одлуку обелоданио на Сајму књига, током разговора о свом филму и књизи „Анатомија зла“, коју је објавила издавачка кућа „Чигоја“. Том приликом прочитао је писмо упућено уметничком директору Љубљанског међународног филмског фестивала (ЛИФФе), који ће бити одржан од 11. до 22. новембра 2026. године у Љубљани, Марибору, Цељу и Новом Месту.
У писму упућеном уметничком директору фестивала, господину Попеку, Зафрановић је изразио разочарање због одлуке да његов филм не буде уврштен у програм 37. издања фестивала. Подсетио је да је ЛИФФе деценијама раније приказивао његова остварења, укључујући и она која су изазивала контроверзе због критике агресивног национализма
– Поштовани господине Попек, Хвала вам на коначном обавештењу да нисте примили наш филм „Златни рез ’42 – Ђеца Козаре“ на ваш 37. Љубљански међународни филмски фестивал. Очекивао сам и замолио вас да напишете своје основно мишљење о филму који сам вам послао пре више месеци, али до данас нисам добио одговор. Ваше је, наравно, право да селектујете оно што желите за ваш фестивал, али сам га сматрао и ценио зато што сте пре педесетак година приказали готово све моје филмове, па и оне најкритичније, који су изазивали велике контроверзе због указивања на погубност агресивног национализма.
Због тога сам био убеђен да је Словенија идеална у целој регији, односно бившој Југославији, да прикаже филм „Златни рез“ о зверствима и злу у логору Јасеновац, јер би то била једна од ретко објективних оцена овог, за мене врло важног филма о страдању невиних Срба, Јевреја и Рома. У филму се посебно спомиње и приказује зверско убиство осам духовника из Словеније у истом том логору смрти. Сматрао сам да ће ваша селекциона комисија, заједно са вама, имати храбрости да прикаже овај филм и да га критички оцени, без досадашњих напада ‘на невиђено’ или похвала ‘на виђено’. Господине Попек, после овог Вашег одбијања – и то не само за мене овако важног филма, ваш фестивал више никад неће бити оно што је био: храбар, објективан и слободан – поручио је на почетку промоције Зафрановић.
„Овим филмом тражио сам опрост у име свог народа“
Говорећи о филму „Златни рез ’42 – Ђеца Козаре“, редитељ је поновио ставове које је раније износио у јавности. Истакао је да се дуго бавио истраживањем злочина почињених у Јасеновцу и нагласио да се нико није мешао у његов ауторски рад на филму.
– Немам право да говорим о туђем злу него пре тога морам о злу мог народа – рекао је редитељ, објашњавајући свој приступ теми и разлоге због којих је одлучио да се бави овим историјским догађајима.
Како је истакао, циљ му је био да филмом постигне катарзу, а само стварање остварења доживео је и као чин тражења опроста.
– Овим филмом тражио сам опрост у име свог народа који је починио зло. Овим филмом сам клекнуо као Вили Брант у Варшави – рекао је Зафрановић.
О значају његовог филмског стваралаштва говорио је и филмски критичар Божидар Зечевић, који је оценио да „Златни рез ’42 – Ђеца Козаре“ може да допринесе суочавању с прошлошћу и отварању важних питања за српски и хрватски народ.
ФОТО: M.M./ATAImagesНа крају разговора, Зафрановић је одговорио и на примедбе дистрибутера да филм „Златни рез ’42 – Ђеца Козаре“ траје четири сата и девет минута. Објаснио је да је током припреме пројекта разматрана могућност да филм буде подељен у осам епизода или два телевизијска филма, али да је такав приступ могао да угрози његову првобитну замисао.
– Када је реч о продукцији, на самом почетку финансирања постојала је могућност да се овај пројекат претвори у серију од осам епизода или у два телевизијска филма. Били смо у опасности да се све сведе искључиво на телевизијски формат. Било је проблема и притисака у вези с дужином филма – тражено је да буде краћи барем за пола сата како би се лакше продао телевизијама, јер смо знали да овакав формат тешко може да прође у редовној биоскопској дистрибуцији.Разматрали смо чак и опцију да филм буде емитован у два дела. Оно што је био основни проблем, а што се на Западу вероватно другачије решава, јесте однос према самом делу и ауторској слободи. За разлику од некадашњих филмова, где су се обавезно мешале разне комисије, историчари, драматурзи и идеологија покушавајући да диктирају наратив, овде тога није било. Нико, апсолутно нико није захтевао ништа што би угрозило мој ауторски интегритет и интегритет самог филма. Имао сам потпуну слободу да га направим онако како сам замислио и иза њега стојим искључиво ја – закључио је Зафрановић.
