Компасов округи сто: Одбрана демократије или дугорочна нестабилност кроз „револуционарни терор“

У атмосфери повишених тензија, изборна трка у Србији добија драматичну димензију и отвара кључне дилеме о опстанку државе. Саговорници Компаса анализирали су ток актуелне кампање, утицај спољног фактора и судбину институција након избора

Предстојећи изборни процес у Србији, између осталог, отвара кључна питања о суверенитету, демократским вредностима, дубоким идеолошким поделама и утицају спољних фактора на унутрашњу политичку сцену. Док Србију 25. октобра очекује излазак грађана на биралишта, јавни простор испуњен је оштрим полемикама о легитимитету политичких актера, одсуству или присуству конкретних програма, као и о границама политичке борбе. У динамичној дебати коју је још једном организовао Српски недељник Компас, тројица истакнутих саговорника сучељавају аргументе о стању демократије, медијском плурализму, геополитичким притисцима и могућим постизборним сценаријима. Нудећи нам различите перспективе о дометима предизборних кампања и будућности државе након 25. октобра, ставове су разменили политички филозоф и есејиста Драгољуб Којчић, уредник дневног листа Политика Бојан Билбија и професор Хемијског факултета и кандидат на листи Аутентична десница Александар Поповић.

ПОЛИТИЧКА УВЕРЕЊА, ИДЕОЛОГИЈА И ИЗБОРНА КАМПАЊА

Драгољуб Којчић:

Изборни дан је круна демократије. Наравно, не само он, већ и читав контекст који траје много дана раније, некада и месеци и година. Ако кренемо од појма идеологије, мислим да су данас потпуно релативизовани појмови левица и десница, али је чињеница да још увек постоји патриотизам као нека врста заједничког именитеља једне групе политичких странака. Има ту, нажалост, понека странка и на опозиционој страни која је патриотска, док је коалициона групација око владајуће странке потпуно патриотска. По мом убеђењу, у овом изборном контексту раздвајају се две ствари: да ли сте за патриотизам или нисте патриота и да ли сте за демократију или сте против ње. О томе је реч. Ми 25. октобра, пре свега, штитимо демократију. Зашто? Зато што имамо методологију која траје две године, а која апсолутно недемократски и насиљем покушава да изгура своје циљеве. Само да се разумемо, ти циљеви нису никакве идеологије. Ти циљеви су нешто сасвим друго.

ФОТО: Зоран Петровић

У овом изборном циклусу можемо да говоримо о страном и аутодеструктивном утицају оних снага које би да се оконча историјско трајање Србије, али је најважније да ми, као што сам рекао, сачувамо демократију. Што се тога тиче, власт није показала ниједан антидемократски начин понашања. Допустите ми да се сетим, с најдубљим поштовањем, свог великог идеолошког противника, професорке Србијанке Турајлић. Око месец дана пред изборе имао сам са њом један ТВ дуел, у ком је она рекла да ће избори бити покрадени. Ја сам јој одговорио: „Госпођо Турајлић, недостојно је професора српског универзитета да некога оптужујете за нешто унапред.“ Прошло је 30-ак секунди у њеној ћутњи, а онда ми је рекла да сам у праву и извинила се. Е, за то треба имати петљу и то је демократија. Када неко с опозиционе стране буде признао да су палили људе у Новом Саду, да су правили пожаре, да немају идеологију, да су на своју листу ставили људе који су потпуно некомпетентни, тек ће то бити велики корак ка демократији. Јер зашто ми уопште гласамо на демократским изборима? Демократија је хармонизација свих односа, а то значи да можемо да се разликујемо по свему, али не треба да будемо непријатељи. То значи да морамо да прихватимо античку дефиницију да је бављење политиком бављење општим добром заједнице. И када те нису изабрали твоји гласачи него неки други, ти мораш да водиш рачуна и о њима. То су све грађани једне земље и предмет су твоје демократске политике. А ако вам неко прети да ће да вас због другачијег мишљења бацати у реке, да ће вашом крвљу умазати српске коловозе… Е па, извините, то није ни демократски, није ни европски, а ако хоћете, чак није ни елементарно људски. Дакле, на овим изборима се гласа и за програме и за људе који су кредибилни и то су показали кроз свој минули рад, да су способни да изведу то што представљају као политички програм. Ми се сад налазимо у ситуацији да, бранећи демократију, у суштини бранимо сваког грађанина, небитно за кога ће он да гласа на овим изборима. Код студентске листе имамо случај да се гласа само да се смени власт, без програма и кредибилних личности, без личности које имају политичко искуство. Овде ћу навести пример Драгољуба Мићуновића, човека који није био на мојој политичкој страни, али који се теоретски бавио политиком. Осим оваквог политичког кредибилитета важно је да личност коју бирамо има политичко искуство. Постоји ту и онај менаџерски аспект политике да кандидат има искуство управљања неким процесом. Студентска листа је на прво место ставила човека који нема ништа од овога што сам навео.

ФОТО: Зоран Петровић

Александар Поповић:

Ако поставимо ствари на врло једноставан начин, јасно је да свако од нас има право на своје политичко уверење. Међутим, ни на који начин не значи да је неки човек добар ако са њим делите уверење или да је лош ако га не делите. Просто, као што навијамо за различите клубове или волимо различита јела. Дакле, ја не видим никакав проблем у постојању различитих уверења. Имам пријатеље на различитим идеолошким странама и не видим да је то из било ког разлога спорно. Заборавља се да је 5. октобар био узрокован 24. септембром. Дакле, 24. септембра је Војислав Коштуница у првом кругу добио изборе, а тадашње власти су покушале манипулацију изборног резултата, тако што су измислиле велики број непостојећих бирачких места на Косову и Метохији. Циљ није био да се угрози нумеричка премоћ Коштунице, већ да се његов резултат спусти испод 50 одсто како би се ишло у други круг. Што ће рећи да 5. октобар није био никаква револуција, већ заштита изборних резултата. Било би много боље да је тадашња власт још 24. септембра признала изборне резултате и до много лоших ствари које су се касније десиле не би ни дошло. Да ли је сада храброст излазити на изборе? Док год браните своју идеологију, ја не видим да ту постоји било какав проблем. Добијали су изборе и добри и лоши, и способни и неспособни. Такође, губили су изборе и једни и други. Да ли нам фали више расправа о конкретним питањима? Да, недостаје нам више расправа тог типа. Примера ради, ако погледате медијске дијалоге у овој кампањи, чини ми се да није било озбиљне расправе о пољопривредној политици. Било је расправа о ситуацији на Косову и Метохији, о политици везаној за Србе у дијаспори и окружењу, о просвети, расправа где су људи из различитих странака сучељавали различите аргументе. Да сам обичан бирач, а то није случај јер сам кандидат на листи Аутентичне деснице и гласаћу, наравно, за ту опцију, мени би било интересантно да чујем све аргументе, јер ћу свакако наставити да живим у овој земљи, надам се да ће и моја деца наставити да живе у овој земљи. За мене би, рецимо, било јако битно да чујем сучељене ставове на тему климатских промена. Нико се том темом није бавио, почевши од јавног сервиса чија је то највећа обавеза. Ако тог и таквог дијалога нема, онда ни ја као бирач не могу да заузмем став по некој од тих тема.

Бојан Билбија:

Мислим да ови избори имају неке две главне одлике које бих ја издвојио. Прво, то је једна непоштена изборна утакмица, коју бих упоредио са фудбалском, у којој се подразумева да постоји 11 играча са обе стране. Овде имамо ситуацију да са једне стране игра 11 играча, а са друге стране имате бар 50 људи из публике који уђу и играју са ових 11 против оних првих 11. Кад то овако кажем, пре свега мислим на мешање страног фактора, што никад не треба да сметнемо с ума, јер је то била одлика и оних избора 24. септембра 2000. Чињеница је да је тада то била непоштена политичка утакмица, у смислу новца који улази споља и где томе реално не може да се парира. Дакле, у старту је креирана једна крајње нефер политичка атмосфера. На крају крајева, видимо отворено мешање регионалних фактора попут Загреба и Подгорице. Са територије Србије ту је Приштина, где смо у парламенту видели Куртијевог посланика који је носио мајицу са бројем 3. То је, по мом мишљењу, неприхватљиво и недопустиво, али и срамотно да неко ко се кандидује за власт у Србији прихвата такву врсту подршке. Недопустиво је да се не огради од тога и каже да му не треба подршка ни Куртија ни Пленковића или да каже да му је потребна само подршка грађана, али никад нисмо чули такве ограде од кандидата са студентске листе. То је један крајње непоштен политички приступ. Друга ствар коју бих издвојио јесте одсуство политичког програма. Овде само са једне стране видимо конкретан програм, са стране власти. Он је врло јасан, јер говори конкретно шта ће се изградити, у шта ће се све уложити, да је планиран раст од 4,2 одсто наредне године, просечна плата од 1.450 евра до краја 2027, а просечна пензија 700 евра. Опет, примећујем да су неки опозициони прваци више интервјуа дали црногорским и хрватским медијима него српским. Све су то показатељи једне нефер утакмице.

ФОТО: Зоран Петровић

РЕТОРИКА, РЕВОЛУЦИОНАРНИ ТЕРОР И ОДНОС ПРЕМА НЕИСТОМИШЉЕНИЦИМА

Којчић: Када се организују демократски избори, онда политичке странке које излазе на њих међусобно конкуришу са што бољим предлозима који би имали атрактивну моћ за гласача. Ово је први случај који познајем, а добро сам пратио политичку фактографију избора у свету, да кандидати на изборима прете грађанима из земље и иностранства. То је једина политичка теорија коју имају. Неки од њих јавно кажу да неће признати изборне резултате ако их постојећа власт победи убедљиво, чак ни ако остану у најмањој мањини. На овај став ослања се прича редитеља Горана Марковића о револуционарном терору, јер такав приступ увек примењује онај који зна да нема већину ни подршку грађана, него да на власт мора да дође пучистички, силом. Иза те Марковићеве реченице крије се један велики ризик за нашу земљу, јер ми смо у прошлости имали много таквих олако схваћених флоскула, па се после све то нешто слично отприлике и догодило. Проблем је што тај човек користи најбруталније и најневаспитаније метафоре и алегорије да би у другој земљи пањкао ову власт. Уз то, отворено каже да наступа са становишта мањине, па му је ваљда природно да са тог аспекта, у ком нема већину, осваја власт револуционарним терором. Ако он ван Србије вређа власт ове државе, вређа и мене као грађанина који учествује у изборном процесу, без обзира на то за кога сам гласао. Све је тим горе што то долази од групације која би требало да буде авангардна, проевропска, демократска. Очигледно је да је она све друго, само то није. И тај покрет који је на улицама Србије насилан је и ради све супротно од онога за шта се наводно залаже.

Поповић:

Што се тиче предизборног програма, свакако је битно да га имамо, по могућности да нам се разликују програми, па да грађани изаберу коме верују, а коме не. Можете ви у програм да ставите пуно интересантних ствари које су неоствариве у реалном животу.

Којчић:

Као један списак лепих жеља.

Поповић:

Тако је, даћу вам једноставан пример. Власт је обећавала драматичну измену цена лекова. Сада то исто обећава једна опозициона листа. Радио сам у тој индустрији и знам да то није реално могуће нити лако изводљиво. Дакле, власт је то некада обећавала, а сада то исто обећавају и неки из опозиције. И једни и други говоре нешто нереално и, што каже господин Којчић, то је списак лепих жеља. Дивно то нама звучи, сјајно би било али… Иначе, преврућ је језик који већина учесника у политичком животу користи, из тога ништа добро не може да изађе. За политичке противнике користе се термини попут: „хијене“, „лешинари“, „олоши“, „фашисти“. Њих је користио, нажалост, носилац листе „Уједињена Србија“. То нису добри термини и морамо сви да радимо на томе да се атмосфера мало спусти. Ми смо мала земља и нас Срба нема много. Ако смо се већ дотакли фудбала, искористићу тај пример и рећи да нама треба сваки играч, сваки физиотерапеут, дакле свако ко може да допринесе и помогне, без обзира на ставове. Не можемо да искључујемо једни друге. Неслагање је у реду, чак и да се претрпи неки ударац, али никад нисам био присталица тешких речи у политици, као ни вербалних нити физичких напада на чланове породице или лични живот. Хајде да причамо о политичким разликама или сличностима и да се ту, у том оквиру, зауставимо. Нико не сме да буде јачи од државе, ако смо држава. У јавности ја видим призивање некакве невоље, најблаже речено, а то нама као нацији и као држави никад не треба. Поготово нам не треба у овим тренуцима када свет око нас гори, када имамо сепаратистичку власт на Космету која вреба тренутак да протера и ово мало Срба што је остало. Ја као човек из равнице, који заиста не посматра политичке неистомишљенике као непријатеље, не желим ни да размишљам о томе. Све што нам треба јесу мир, разум и да разговарамо. Не морамо да се сложимо, али морамо да мирно разговарамо без тешких речи, не посматрајући једни друге као непријатеље.

ФОТО: Зоран Петровић

МЕШАЊЕ СТРАНИХ АКТЕРА И ФИНАНСИРАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ ПРОМЕНА

Поповић:

Прво морам да се осврнем на ово што је господин Билбија рекао о новцу који је ушао споља, а ово говорим ради историјске истине и због оних младих који тада нису били ни рођени. На интернету се лако може наћи изјава тадашњег портпарола Стејт департмента који је рекао да Запад ни на који начин финансијски није помогао кампању Војислава Коштунице за председника. Не морате да верујете у то, али можете да проверите на интернету.

Билбија:

А да ли се слажете да је изборна утакмица неравноправна у смислу мешања спољних актера?

Поповић:

Увек сам против мешања спољних фактора у наше унутрашње ствари. Због конкретног мешања Хрватске упућен је демарш или протестно писмо нашег министарства преко амбасаде у Загребу и испоручено тамошњем Министарству спољних послова. Њихово право је да га оцене како хоће, њихова је ствар. Нећу да се мешам њима у оцену тог писма, али то онда важи у сваком појединачном случају. Дакле, то онда важи и ако неко из Русије некога подржи или ако то исто ураде Герхард Шредер или Тони Блер. И још једна битна ствар, када смо већ код случаја Хрватске, треба да се одвија политика уздржаног реципроцитета. Сви смо сведоци како хрватски држављани српске националности и држављани Републике Србије који немају хрватско држављанство, због објава на друштвеним мрежама, трпе прогоне. Дакле, не могу да забране улаз онима који имају хрватски пасош, а етнички су Срби, док могу да забране улаз у ЕУ људима који су нешто објавили на друштвеним мрежама ако немају хрватски пасош. Оно што наша држава треба да уради јесте да одговори реципроцитетом. Да смо показали такву озбиљност, можда би и хрватски медији били уздржанији у коментарима о ситуацији у Србији.

Билбија:

Али, да ли својим очима уопште уочавате да постоји мешање конкретно хрватских државних институција у наш изборни процес?

Поповић:

Реално и поштено кажем, немам разлога да сумњам у то. Ако ме питате да ли сам сведочио томе, заиста нисам имао времена да видим такве ствари. Ја то не уочавам својим очима, али то не значи да то и не постоји.

Билбија:

Али сте зато приметили Шредера, Блера, то сте својим очима уочили. Реч је о политичким пензионерима у том тренутку, а овде сад говоримо о мешању државних институција страних земаља, конкретно Хрватске.

Поповић:

И Кристофер Хил је био амерички амбасадор па је долазио у Народну скупштину Републике Србије на састанке везане за градске изборе. За мене је и то неприхватљиво и то је такође мешање. Нема шта неко од странаца да се меша, јер су ово наши избори, у нашој држави Србији. Избори држављана Србије, били Срби или неки други. Они мирно треба да донесу одлуку о томе како ће гласати. Нико, ни Хрвати нити неко други, нема шта у то да се уплиће. Неукусно и непристојно је да се било који страни држављанин у то меша.

Билбија:

Пошто сте поменули 5. октобар, па сте рекли да Војислав Коштуница није финансиран споља, има једна занимљива изјава бившег америчког амбасадора Вилијама Монтгомерија, који је потврдио да су САД уложиле преко 100 милиона долара у свргавање режима Слободана Милошевића. Он је то писао у својим мемоарима под насловом Кад овације утихну. И у каснијим интервјуима, Монтгомери је детаљно описао финансијску и логистичку улогу Запада у овим догађајима. Пише да је око 100 милиона долара било опредељено од стране САД, да су финансијска средства директно прослеђивана покрету Отпор и странкама ДОС-а. И онда каже да у ово спадају финансирање канцеларија, штампање пропагандног материјала, логистика за масовне демонстрације, организовање обука за посматраче избора. Подсећа ли вас то на нешто? Па онда каже: „Главни штаб за координацију њихових активности и подршку опозиције налазио се у Америчкој амбасади у Будимпешти, где је Монтгомери био на челу специјалног тима пре него што је званично постао амбасадор у Југославији.“ Значи, он који је био на челу специјалног тима за рушење Милошевића и за исплату тих пара, он је у својим мемоарима о свему томе испричао. Ту чак има и један посебно бизаран и занимљив детаљ везан за коалиционог партнера ДСС-а Велимира Илића, који је био министар за капиталне инвестиције. Он је и у једном интервјуу потврдио да су ДОС и Отпор финансирале стране обавештајне службе, што је настављено и после пада Милошевића. Пише да је Илић ишао по паре у Мађарску и делио их осталим лидерима ДОС-а код пумпе Змај на ауто-путу. Тако да не можемо говорити да тога није било. Наравно, Војислава Коштуницу није нико помињао, али је он био лидер те коалиције која је финансирана на начин који описује Монтгомери. Зато ја и питам да ли сада после толико времена од ових догађаја можете да препознате страни фактор када се меша и када даје новац? Мислим да је крајње озбиљно и важно питање, то је кршење закона, било је тада као и данас. Тада је било више од 100 милијарди долара, сада је по проценама до 10 милијарди. Ових дана управо стижу прецизнији подаци, па ћемо знати колико је тачно новца ушло са стране.

Поповић:

Дакле, остајем при оном што сам рекао и што се може потврдити на интернету. Демократска странка Србије и Војислав Коштуница пребијене паре нису добили од Американаца и они су то потврдили. Да ли су неки други добили? Не знам. Да ли Монтгомери у својим мемоарима говори истину или лаж што се тиче тог новца? Не знам…

ФОТО: Зоран Петровић

Билбија:

А да ли је вама изгледало тада у то време да је неко добио паре? Да ли сте то тада приметили или можда нешто сумњиво?

Поповић:

Не. Ја сам био функционер ДСС-а и радио сам на Коштуничиној кампањи и нисам имао контакт са другим странкама ДОС-а.

Билбија:

Ако то нисте приметили тада, потпуно разумем да то не примећујете ни данас. Тада је то било толико очигледно, сви су то знали, као што је и данас очигледно, али ако тада нисте видели…

Поповић:

Било да Монтгомери у мемоарима пише истину или не, за мене је 100 милиона долара невероватно велика количина новца. Што се тиче ДСС-а и финансирања, ја сам о томе своја сећања објавио својевремено у листу Сведок. Ту имате причу о покушају Американаца да финансирају ДСС и како је то одбијено много пре председничких избора. Ако већ помињемо кршење закона, шта је спорно да институције ове државе, као и у било ком другом кршењу закона, ураде шта треба да ураде?

Билбија:

Па кажите нам да ли сте истраживали након 5. октобра да ли је било кршења закона према овим речима Веље Илића? Да ли је делио паре на пумпи или није? Јесте ли истражили то? Имали сте министра полиције, министра правде, шефа БИА…

Поповић:

Не знам, али ево, ако је сада истина да долази до кршења закона, а тврдите да је то тако, зашто институције не раде свој посао? Говоримо о данашњем времену, не о времену од пре 26 година.

Којчић:

Овде бих се сагласио са Билбијом, јер можемо кренути оном изреком да када је неки феномен нејасан, треба само пратити токове новца. Пре неких десетак дана, људи са студентске листе били су у Новом Пазару и тврдили су да је у Сребреници почињен геноцид. По свим прорачунима, у ову земљу је за рушење Вучића убачено између четири и 10 милијарди долара. Да ли онај ко ће да уложи толике паре не очекује бар да му се те паре врате, али можда и вишеструку накнаду? Јер то има и свој пословни аспект. Ако би студентска листа дошла на власт, она би апсолутно признала да је почињен геноцид у Сребреници, што значи да би Србија морала да исплати репарације у висини од 100 милијарди евра. Не ми и наша деца, него и наши праунуци би патили због тога. Однос Хрвата према нама није више само питање достојанства, аспирација, идентитетско питање или мржња. Не, овде је посреди један пословни аспект који ми не уочавамо довољно, а то је много битно. Знате како, када је Вучић кренуо у реституцију и реконструкцију државне снаге и снаге српског народа и Србије, он је кренуо са једном тезом Бенџамина Френклина, једног од очева утемељивача САД, који је рекао да празна врећа не стоји усправно. Када нам испумпају 100 милијарди долара, да ли ће то да буде испумпана врећа? Да, то ће бити испумпана врећа. То је кључни циљ. Само да подсетим да је било неколико народних посланика који су у парламенту Србије били поднели предлог резолуције о признању геноцида у Сребреници. Рећи ћу још један додатак на ту тезу о хрватском учешћу у нашим изборима. Сећа се вероватно господин Поповић када смо били на оснивачкој скупштини Самосталне демократске српске странке која је настала фузијом Српског националног већа и остатка Српске демократске странке. Ја сам тада рекао: „Буде ли Хрватска само један секунд пре Србије примљена у чланство ЕУ, искористиће то да нам направи сваку могућу штету и блокира нам пут у ЕУ.“

ПОСТИЗБОРНИ СЦЕНАРИЈИ И ОЧУВАЊЕ ПОРЕТКА

Билбија:

Ово није 2000. година и много је разлога због којих је та врста сценарија који смо имали 5. октобра у овом тренутку искључена. Ја бих се још једном само вратио на програме и ту сам споменуо Нови ДСС као једну од тих странака, ретких додуше, која стварно има неке назнаке некаквог програма и не служи се тим методама којима се служе ови други који немају програм. Међутим, мене једна ту ствар само мало збуњује. Ако би Нови ДСС био у прилици да одлучује о саставу нове владе и да буде тај неки језичак на ваги, занима ме какав би био став те странке, имајући у виду ту јасну подршку споља која долази опозицији и студентској листи, али и чињеницу да је први на студентској листи, господин Срдановић, из оног такозваног Слободног универзитета Динка Грухоњића. Да ли би то ДСС-у био проблем, пошто се није до сада никада изјашњавао око тога с ким би формирали владу након избора? Што се тиче изборне ноћи, очекујем да се то све заврши у демократском току, да не изађе из демократских оквира, да се поштују Устав и закон, да се спроведе демократска процедура кроз институције и Републичку изборну комисију. Оно што је, по мом мишљењу, једино недопустиво јесте да страни фактор настави своје мешање и након избора. То бих сматрао апсолутно недопустивим. Сваки спор који се евентуално поведе треба да буде решен у оквиру институција. Дакле, нико није јачи од државе и то ће се показати 26. октобра.

ФОТО: Зоран Петровић

Поповић:

За Аутентичну десницу, студентска листа прихватљива је само за техничку, прелазну владу, која је орочена. Постоје политичка неслагања око кључних питања између нас и њих, као и са листом Европска Србија.

Билбија:

Али чему онда служи таква влада, само рушењу режима?

Поповић:

Не служи само рушењу режима, али за почетак хајде да кренемо да неке ствари које су по нашем дубоком мишљењу свих ових година урушене, да почнемо колико можемо да поправљамо. Ми смо зато и изашли на изборе самостално. Да смо хтели да подржимо ту студентску листу, ми бисмо је подржали.

ФОТО: Зоран Петровић

Којчић:

Динко Грухоњић и његови епигони, као неки вајни интелектуалци, нису заједно зато што желе добро Србији па да би са неким програмима учествовали у техничкој влади како би учинили нешто да ваља. Они су и створени и активирани управо да учине зло Србији, да је деструирају. Према томе, са њима нема никакве приче. Нажалост, постоји једна струја оних агресивних, који унапред знају да на демократски начин не могу да добију изборе. Бојим се да они смишљају, а не знам колико ће то имати утицаја на целину њиховог блокадерског и студентског покрета. Они ће нешто покушати, не 26. октобра, него већ 23. или 24. октобра. Зашто? Да не би уопште дошло до избора. Да би се увело такво стање да је неизводљиво одржавање регуларних избора и они то сањају.