Протести у Француској прерасли су у шири друштвени бунт у којем се преплићу незадовољство образовним и социјалним условима, питање интеграције миграната и политичке поделе уочи председничких избора, истовремено откривајући дубље економске и политичке проблеме највећих европских држава
Док су испред школа подигнуте импровизоване барикаде, улицама се шири дим сузавца кроз који се назиру крваве главе. Буку прекидају ударци пендрека, док полиција у опреми за разбијање демонстрација потискује окупљење. Демолирани школски улази и излози радњи, запаљени контејнери и аутомобили, оскрнављени историјски споменици… Тако ових дана изгледају слике које долазе из Француске, где се талас демонстрација већ недељама шири. Само 6. октобра на улицама се окупило више од 250.000 људи.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Од 21. септембра до данас ухапшено је више хиљада људи, претежно млађих од 18 година. Стотине људи је повређено, међу којима више од 700 полицајаца. Током протеста у граду Тур један тинејџер је задобио тешку повреду ока од гуменог метка, док је другом, у Ленсу, након експлозије шок-бомбе ампутирана шака.
Тешко је не запитати се како би звучале осуде европских званичника када би информације о тинејџерима са повредама ока, шаке и крвавих глава стизале из држава које нису чланице ЕУ, а од чијих се власти очекује да достигну европске стандарде. Али, то је нека друга тема.
ОД ЛОКАЛНОГ ДО НАЦИОНАЛНОГ
Оно што је почело као протест ученика незадовољних условима за наставу и разликама између школа у богатим и сиромашним срединама, прерасло је у национални талас незадовољства који је отворио бројна питања. Једно од најгласнијих јесте шта стоји иза фасаде протеста које су покренули тинејџери и који фактори су довели до тога да они прерасту у шири друштвени бунт.
Ових дана могли смо да чујемо различита тумачења: од мишљења Доналда Трампа да „ово није питање школа, већ питање ислама који жели да преузме некада велику земљу“, преко оптужби да је за насиље одговорна неуспешна интеграција мигрантског становништва, до тумачења да су актуелна дешавања одраз дубоке поделе унутар француског друштва.
У разговору за Српски недељник Компас каријерни дипломата Зоран Миливојевић сматра да су три разлога за незадовољство које влада у Француској, а које се прелило на улице.
„Оно што је карактеристично јесте да имате другу и трећу генерацију нефранцуског порекла. Види се да није дошло до интеграције тих млађих категорија и углавном у тим срединама и јесте највећи отпор“, каже Зоран Миливојевић
„Прво је реч о генералном незадовољству актуелном политиком, ратном опцијом и свему ономе што то производи. Други разлог је социјално-економске природе, што је такође последица те политике. Француска је презадужена држава, има доста широке социјалне програме које је почела да смањује због финансирања ратне опције и Украјине. То се одразило на стандард, на социјалну ситуацију и наравно све то доприноси стварању услова за шире незадовољство. Ту је и трећи разлог. Сви ти социјално-економски проблеми се одражавају на млађе категорије и њихову будућност. Међутим, оно што је карактеристично јесте да имате другу и трећу генерацију нефранцуског порекла. Види се да није дошло до интеграције тих млађих категорија и углавном у тим срединама и јесте највећи отпор. Није случајно што је више од 50 одсто незадовољних средњошколаца и ђака међу онима који имају корене у нефранцуским, имигрантским срединама. Сен Дени је карактеристичан и то није ништа ново“, објашњава Миливојевић.
На сличне проблеме указивао је и Вања Глишин, који је, у тексту за наш недељник, насловљеном „Мигранти пред вратима“, навео да насиље у Француској током прославе титуле Лиге шампиона управо сведочи о томе да европске државе немају довољно капацитета и спремности да се суоче са безбедносним проблемима од стране миграната који су населили Европу без жеље да се прилагоде и асимилују.
„Није реч само о мигрантима који су дошли у последњих десет или петнаест година, већ мислим на генерације миграната који деценијама живе у европским државама, уживају сва права и погодности, али нису прихватили обавезе. Отуда нестабилност и страх постају стална обележја данашње Европе“, пише Глишин.
ФОТО: ZUMA Press Wire via Reuters ConnectПОЛИТИКА КАО ПРЕСУДАН ФАКТОР
Иако је француски министар образовања Едуар Жефре најавио да ће 3.000 професора бити упућено у школске установе које се сматрају „проблематичним“ због недостатка кадра, ситуација на терену не указује на то да би протести могли ускоро да се заврше. Напротив, најављени су нови протести и нове блокаде школа.
Целокупну ситуацију додатно компликује чињеница да су протести добили шире политичке обрисе уочи председничких избора заказаних за април 2027. године.
Појединим политичким актерима незадовољство грађана и те како иде наруку.
„Бастиља је поново освојена“, изјавио је лидер француске левичарске партије Непокорена Француска Жан-Лик Меланшон након протеста на тргу Бастиља, који би од гнева младих политички могао највише да профитира.
Миливојевић у разговору за наш недељник истиче да је ово што се дешава у Француској у ствари „почетак предизборне кампање“.
„За пет месеци имамо изборе и помињање Меланшона и левице није случајно. Родитељи ових средњошколаца и те средине су по правилу гласачи левице. То је средина у којој левица има упориште и сасвим је сигурно да она ово користи и ствара један амбијент. Рекао бих да је ово знак како ће изгледати предизборна кампања, зато што ће бити сукобљене две стране. Будуће изборе у Француској ће практично одлучити две групације: левица и десница. Центар којем припада Макрон помало иде у историју“, сматра Миливојевић.
ФОТО: Le Pictorium via Reuters ConnectНЕЗАДОВОЉСТВО КОЈЕ МЕЊА ПОЛИТИЧКУ СЛИКУ
Марин Ле Пен која се налази међу водећим кандидатима за председничке изборе у Француској, Алтернатива за Немачку која незаустављиво јача, десни блок који у Шпанији предводе Народна партија и Вокс, као и Национална будућност Роберта Ваначија у Италији, део су ширег политичког померања у западној Европи које постаје све видљивије. То су партије које нуде другачију политику како економску, тако и спољнополитичку, али и према националном суверенитету и миграцијама што директно доводи до слабљења традиционалних политичких странака.
Миливојевић каже да је Француска, после Немачке, огледно друштво за политичке проблеме који су последица погрешних политика, пре свега на европском нивоу.
„Рат, пад стандарда, економски проблеми… Оно што се десило у Немачкој са победом левице у Берлину и АфД-а у овим покрајинима. Губитак позиције социјалдемократа и ЦДУ-а… Овим центристичким, традиционалним странкама ту је крај. У Шпанији следе ванредни парламентарни избори, изражено је незадовољство имиграционом политиком, које је у Француској већ традиционално. У Шпанији треба рачунати на победу деснице на изборима. Француска и Велика Британија су колонијалне силе, оне просто имају један притисак. Генерално се налазимо у једном циклусу превирања, ту је конфронтација између два кључна идеолошко-политичка блока. Један је суверенистички, а други је неолиберални који покушава да се одржи. То се сада рефлектује на националном нивоу. Оно што је кључно јесте да су то водеће државе Европске уније: Немачка, Француска, Шпанија, Италија… Највеће дражве. У Белгији је исто хаос. Тако да се те ствари пресликавају у Француској која је огледна у овом радикализовању незадовољства. Међутим, то је све слика турбуленција, криза и ризика који важе за целу западну Европу“, објашњава наш саговорник.
ФОТО: Meryl CURTAT / Hans Lucas via Reuters ConnectКАКВА ЈЕ БУДУЋНОСТ ЕВРОПЕ
Да незадовољство није ограничено само на Француску, показују и дешавања у Белгији, где се одвијају два одвојена таласа протеста. Део средњошколаца и студената противи се реформи образовања и мерама које утичу на њихову свакодневицу, укључујући повећање трошкова јавног превоза, док је 12. октобра национални штрајк, организован због противљења владиним мерама штедње, делимично паралисао јавни сектор.
Имајући у виду све изазове са којима се западна Европа суочава, Миливојевић посебно истиче значај економског фактора. „Погледајте какав је хаос у ЕУ, сви су ’Мастрихт’ пробили одавно. Француска је, такорећи, пред банкротом. Дуг је премашио 120 одсто. Немачка је близу 100, Италија на 160 одсто. Грчку више нико и не помиње. Да подсетим према мастрихтским критеријумима јавни дуг не би требало да прелази 60 одсто БДП-а. Ако су га они толико пробили, онда рачунајте од чега живи та привреда… Па од штампања пара. Шире се балони, а балон не може да се штити другачије него ратом. Ратна опција је у ствари гаранција опстанка ових елита јер све оне имају проблеме. Када би се суочиле са проблемима у матичним државама не би биле на власти ни два дана, са оваквом економском ситуацијом. Иначе, Европска унија захваљујући овим погрешним политикама и овим што се дешава више није глобални фактор. Она касни у технолошкој револуцији, вештачкој интелигенцији, између осам и десет година за Америком и Кином. Према томе, куд ћете већу последицу погрешних политика“, сматра Миливојевић.
Наш саговорник истиче још једну тему због које сматра да је Европа у проблему.
„Имиграција је проблем зато што се западна Европа обогатила, подигла и постала ово што јесте захваљујући колонијама. Када је престао колонијализам, када се Африка пробудила, када су истерали Французе из Нигера, Малија, Буркине Фасо… Наравно да се то вратило као бумеранг. Такође, Европа нема енергенте. Европа нема демографске ресурсе, нема минерала. Нема ништа. Западна Европа у таквим околностима, без колонија, са погрешном политиком, одрицања од руских енергената… Резултат је такав и то није крај. Ово је почетак. Штета се акумулира, производи политичке последице, а политичке последице долазе до директног изражаја. То је ова улица и све ово што се тамо дешава“, закључује Миливојевић.
