Пре тачно 68 година, 12. септембра 1958, у лабораторији компаније Texas Instruments успешно је испитано прво функционално интегрисано коло. Мали комад германијума који је направио инжењер Џек Килби изгледао је неугледно, али је представљао један од најзначајнијих технолошких проналазака 20. века.
Без интегрисаних кола не би било савремених рачунара, паметних телефона, дигиталних камера, медицинских апарата, сателита нити данашњих AI система. Килбијев проналазак омогућио је да велики број електронских компонената буде смештен на један мали комад полупроводничког материјала, чиме су електронски уређаји постали мањи, бржи, поузданији и јефтинији.
Средином педесетих година електронска индустрија већ је користила транзисторе, који су били знатно мањи и поузданији од вакуумских цеви. Међутим, сложени уређаји захтевали су на хиљаде појединачних транзистора, отпорника и кондензатора, који су морали ручно да се повезују жицама.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Са повећањем броја компонената растао је и број спојева који су могли да откажу. Инжењери су тај проблем називали „тиранијом бројева“: теоријски су могли да направе сложенији уређај, али је његово повезивање постајало прескупо, споро и непоуздано.
Џек Килби и прво интегрисано коло
Џек Килби запослио се у компанији Texas Instruments у Даласу 1958. године. Као нови радник још није имао право на летњи одмор, па је остао готово сам у лабораторији док су његове колеге биле одсутне. Управо током тог мирнијег периода почео је да размишља о решењу проблема минијатуризације електронике.
Његова кључна идеја била је да различите компоненте електронског кола не морају да се израђују одвојено. Транзистори, отпорници и кондензатори могли су да буду направљени од истог полупроводничког материјала и обједињени у једној целини.
Килби је направио прототип од танког комада германијума на којем се налазило пет компонената повезаних ситним жицама. Када је 12. септембра 1958. укључио уређај, осцилоскоп је показао таласни сигнал, потврђујући да коло функционише. Био је то први успешан тест интегрисаног кола, претече данашњег микрочипа.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаПрототип је био примитиван у поређењу са савременим чиповима. Ипак, доказао је да више електронских компонената може да се изради на једном комаду полупроводника, што је отворило могућност масовне производње све сложенијих и све мањих уређаја.
Килби и Нојс – два творца микрочипа
Историја интегрисаног кола, међутим, није везана само за Килбија. Неколико месеци касније, Роберт Нојс из компаније Fairchild Semiconductor независно је развио сличну идеју, али је уместо германијума употребио силицијум.
Нојс је осмислио практичнији начин повезивања компонената помоћу танког слоја метала постављеног на површину чипа. Његово решење било је погодније за индустријску производњу и постало је основа силицијумских интегрисаних кола која се и данас користе. Зато се Килби и Нојс сматрају коауторима једног од најважнијих проналазака модерног доба.
Компаније Texas Instruments и Fairchild Semiconductor годинама су водиле спорове око патентних права, али су на крају постигле договор о међусобном лиценцирању технологије. Нојс је касније учествовао у оснивању компаније Intel, која ће одиграти пресудну улогу у развоју микропроцесора и персоналних рачунара.
Од џепног калкулатора до AI система
Прве шире примене интегрисаних кола појавиле су се током шездесетих година, најпре у војној, свемирској и рачунарској технологији. Амерички свемирски програм користио их је јер су за летелице били неопходни мали, лагани и поуздани рачунари. Потом су микрочипови постепено ушли у калкулаторе, телевизоре, аутомобиле, кућне апарате и медицинску опрему.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаУ Нобеловом предавању Килби је навео да је концепт интегрисаног кола прихваћен око 1960. године, након чега су почеле бројне практичне примене. Једна од првих био је џепни калкулатор, на чијем је развоју и сам радио.
Савремени микрочипови садрже милијарде транзистора, али почивају на истој основној замисли: велики број компонената обједињен је на изузетно малој површини. Њихова минијатуризација омогућила је развој интернета, мобилних комуникација, аутоматизоване индустрије, савремене медицине и система вештачке интелигенције.
Џек Килби је 2000. године добио Нобелову награду за физику за свој допринос проналаску интегрисаног кола. Нојс није могао да буде награђен јер је преминуо 1990, а Нобелова награда се, осим у посебним околностима, не додељује постхумно.
Уређај који је Килби представио 12. септембра 1958. био је дугачак свега неколико милиметара. Ипак, тај неугледни комад германијума покренуо је технолошку револуцију и поставио темеље света у којем готово сваки предмет, од ручног сата до свемирске летелице, зависи од микрочипова.
