Обнова Рима: Од запуштеног града до ренесансне метрополе

Објављено: 07.09.2026. 16:00

После пада Западног римског царства, крајем 5. века н.е, уследио је дуг период средњовековног пропадања, а обнова Рима, његове старе славе и угледа, није текла тако брзо и лако. Истраживање показује да су Римљани почели масовније да граде палате тек када су стекли поверење да папе више неће напуштати град и да ће њихово присуство у Риму бити трајно.

Рим је током 14. и 15. века био далеко од величанственог града какав данас познајемо. Савременици су га описивали као „леш“ и „велику шталу за овце“, док су уметници приказивали Рим као удовицу обучену у црно, која моли пролазнике за помоћ, пише The Conversation.

Тек крајем 15. века, после вишевековне стагнације, ситуација је почела да се мења. Уследио је велики грађевински замах, а град који је дуго пропадао почео је да се претвара у напредну метрополу.

Од свих историјски значајних палата подигнутих у Риму од антике до 21. века, чак 31 одсто изграђено је између 1378. и 1599. године.

То поставља важно питање: како се Рим опоравио и зашто је до процвата изградње палата дошло готово читав век након што је ренесанса већ захватила друге делове Италије?

Одговор се, према новом истраживању, крије у поверењу у будућност града и трајност папске столице.

Обнова Рима у нацртима средњовековних палата

Да би се овај процес анализирао, било је неопходно направити свеобухватну базу података која повезује изградњу палата са идентитетом њихових наручилаца.

Истраживање је започело коришћењем мапе Ђамбатисте Нолија, настале у 18. веку, која је дигитализована и обогаћена подацима о архитектонској историји различитих локација. Потом су појединачни пројекти додатно анализирани, посебно како би се утврдило ко су били њихови покровитељи.

Направљена је база која обухвата 146 палата чија је изградња била активна између 1378. и 1599. године. За више од 43 одсто тих објеката било је потребно додатно истраживање како би се утврдиле релевантне чињенице.

Такав приступ омогућио је да се грађевинска активност не посматра само као низ архитектонских подухвата, већ и као одраз економских очекивања и политичких одлука.

Повратак папе није био довољан

Рим је на много начина био град чија је економија зависила од папства. Зато би било логично очекивати да ће повратак папства у Рим 1377. године одмах покренути економски развој.

То се, међутим, није догодило.

Фиренца и Венеција су већ у 14. веку доживеле процват изградње палата, једног од највидљивијих показатеља урбаног просперитета ренесансне Италије. У Риму је, напротив, градитељска активност остала ограничена.

Кључни проблем био је у томе што присуство папе није значило да ће он и његови наследници заувек остати у граду.

Папе су и након повратка повремено напуштале Рим, понекад и на више година. Папа Евгеније IV, на пример, провео је више од девет година у својеврсном изгнанству током свог шеснаестогодишњег понтификата, од 1431. до 1447. године.

За оне који су размишљали о великим инвестицијама то је представљало озбиљан ризик.

Реформа која је променила правила игре

Велики преокрет догодио се 1475. године, када је папа Сикст IV издао папску булу Etsi universis. Њоме су значајно промењени подстицаји за припаднике црквене елите.

До тада кардинали и други високи црквени званичници нису могли да оставе своју имовину наследницима. После њихове смрти, некретнине су се враћале Цркви.

Нова правила омогућила су прелатима који су градили у Риму и његовој околини да своју имовину оставе наследницима које сами одреде. Практично, њихов наследни порез смањен је са 100 на нула одсто.

Последице су биле драматичне. Према анализи података о изградњи палата и њиховим наручиоцима, реформа је повећала изградњу палата међу прелатима за око 300 одсто у односу на период пре реформе.

Међутим, значај ове промене није се сводио само на смањење пореза.

Палате су постале гаранција да папство остаје у Риму

Реформа је створила механизам који је постепено везао интересе црквене елите за трајни останак папства у Риму.

Кардинали бирају папе, док папе именују кардинале. Када су кардинали почели да улажу значајна средства у римске некретнине, развили су и лични финансијски интерес да папство остане у граду.

Кардинал који је поседовао велике некретнине у Риму није имао разлога да подржи кандидата који би могао да напусти град. Будуће папе, изабране уз очекивање да ће остати у Риму, такође нису имале интерес да именују кардинале који би били против такве политике.

Тако је свака нова генерација била све снажније везана за град.

Резултат је било постепено стварање поверења да папство више неће трајно напустити Рим.

После реформе, одсуства папа из Рима смањена су за 81,5 одсто, док су потпуно нестала она која су зависила искључиво од њихове личне одлуке.

Још важније, ретка одсуства која су уследила после реформе више нису негативно утицала на инвестиције. Наручиоци су их доживљавали као привремена јер је нови институционални механизам гарантовао повратак папства.

Од поверења елите до преображаја целог града

Световни, односно лаички наручиоци, у почетку су били опрезнији. Ипак, посматрајући како прелати све више улажу у Рим, постепено су мењали своја очекивања.

Анализа показује да је током првих 50 година после реформе сваких десет додатних пројеката које су покренули прелати у једној деценији било повезано са приближно шест нових пројеката лаичких наручилаца широм града у наредној деценији.

Тај ефекат учења био је привремен. После отприлике пола века, механизам поверења био је у потпуности успостављен. Претходне инвестиције прелата више нису предвиђале будућа улагања лаика јер више није било значајне неизвесности коју је требало разрешити.

Са већим поверењем појавиле су се и амбициозније грађевине, које су све више финансирали световни наручиоци. Тако је постепено почела да се обликује препознатљива ренесансна панорама града.

Обнова Рима зато није била последица једне одлуке или једног великог грађевинског програма. Она је настала из низа одлука појединаца који су, после промене правила и стварања институционалних гаранција, постали спремни да ризикују и улажу.

Овај пример има значај и за савремене економије. Влада може да најави повољне политике за инвеститоре, али ако следећа власт лако може да их укине, инвеститори ће остати опрезни.

Рим показује да су најдубље промене могуће када институције створе механизме који сами себе одржавају и када интереси оних који доносе одлуке постану повезани са очувањем новог система.

Готово век после повратка папства у Рим, град је коначно почео да се обнавља. Не само папским декретом, већ и изборима појединачних наручилаца који су стекли уверење да Рим има будућност.

Грађевински процват променио је економију града и оставио трајно архитектонско наслеђе. Чак 84 одсто палата изграђених у овом периоду и данас стоји.

Оне и даље обликују изглед Рима и представљају видљив подсетник да за дугорочни економски развој није довољно само обећање власти. Потребно је и поверење да ће институционалне промене заиста потрајати.

ватикан, кардинали, обнова рима, ренесанса у риму, рим