Енергетски тест издржљивости за Србију и свет

ФОТО: Dmytro Smolienko via Reuters Connect

Свет је избегао глобалну несташицу горива захваљујући стратешким резервама, брзим интервенцијама, прилагођавању и алтернативним правцима снабдевања. Међутим, отпорност система различитих земаља није неограничена, а време постаје све важнији ресурс

Рат између Сједињених Америчких Држава и Ирана нас је у претходних пет месеци научио неколико важних лекција. Поред тога што је још једном показао да на овој нашој планети постоје тачке од чије стабилности зависи функционисање читаве светске економије, разоткрио је и један парадокс. Иако је оголио рањивост светског енергетског система, овај сукоб је истовремено показао колико је он заправо жилав.

МОРЕУЗ У СРЕДИШТУ КРИЗЕ

Можда пре почетка сукоба на Блиском истоку није било тако, али данас, када се помене Ормуски мореуз, добар део светске јавности зна, као из топа, да каже да је то пролаз између Ирана, Омана и Уједињених Арапских Емирата кроз који се у мирним временима транспортовала петина светске нафте и гаса. Ово кључно, глобално, уско грло за транспорт нафте и течног гаса временом је постало синоним за крхкост глобалног енергетског система и главни разлог кризе са којом се суочавамо.

Енергетска криза, о којој данас сви говоре, далеко је више од раста цене горива на бензинским пумпама, што је већини људи, природно, прва асоцијација. Реч је о далеко сложенијем процесу.

Колико је Ормуски мореуз важан за енергетску стабилност света, најбоље објашњава то што су светска тржишта реаговала на прву ескалацију на Блиском истоку, односно нису чекала да нафта физички нестане са тржишта. Реаговала су чим се појавио ризик да танкери који је превозе неће стићи на одредиште, раговала су на сваку испаљену ракету, али и сваку најаву могућег мира.

КАКО СМО „ПРЕЖИВЕЛИ“

Иако је рат изазвао један од највећих поремећаја у снабдевању нафтом у последњих неколико деценија, свет, бар за сада, није доживео најмрачнији сценарио, односно није дошло до глобалне несташице горива.

Оно што је у највећој мери смањило последице глобалног поремећаја у снабдевању била је брза реакција Међународне агенције за енергетику која је почетком марта ове године одлучила да на тржиште пусти рекордних 400 милиона барела нафте из резерви, што је била највећа координисана интервенција на тржишту нафте у историји организације.

Нафтовод, који повезује нафтна поља у Персијском заливу са луком Јанбу у Црвеном мору, омогућава Саудијској Арабији да извози веће количине нафте без ослањања на Ормуски мореуз

Поред тога што је спречена глобална несташица, нису се оствариле ни поједине мрачне прогнозе бројних аналитичара који су предвиђали да би цена сирове нафте могла да достигне 150 долара по барелу, а можда и целих 200 долара. Поред свих предвиђања фјучерси сирове нафте брент достигли су врхунац од око 126 долара, што је знатно испод рекордних 147 долара из 2008. године, подсетио је недавно Ројтерс.

Неколико фактора је допринело избегавању катастрофе, а Кина је свакако један од кључних.

Као највећи светски увозник нафте, на почетку рата на Блиском истоку очекивало се да ће друга најмногољуднија држава на свету бити највише погођена блокадом Ормуског мореуза.

ФОТО: REUTERS/File Photo
Кроз Ормуски мореуз се у мирним временима транспортовала петина светске нафте и течног природног гаса

Међутим, десило се нешто што је за многе аналитичаре било неочекивано. Кинески увоз сирове нафте драстично је пао током рата.

Како стручњаци објашњавају, Кина је уочи рата повећала своје залихе нафте и од тада потребе за сировом нафтом задовољава трошењем сопствених резерви, док је други разлог тај што су се Кинези у великој мери ослонили на електрична возила. Ројтерс пише да су Кинези масовно почели да користе електричне таксије испред приватних аутомобила.

Поред Кине, важно је истаћи и то што је Саудијска Арабија пронашла алтернативни пут за извоз нафте. Од када је на снагу ступила блокада Ормуског мореуза нафтовод Исток-Запад добио је на (не)очекиваној важности.

Нафтовод, који повезује нафтна поља у Персијском заливу са луком Јанбу у Црвеном мору, омогућава Саудијској Арабији да извози веће количине нафте без ослањања на Ормуски мореуз.

Преусмеравање извоза довело је до тога да нафтовод ради максималним капацитетом од седам милиона барела дневно што је допринело томе да Saudi Armaco, национална нафтна и гасна компанија Саудијске Арабије, успе да одржи стабилно пословање упркос рату на Блиском истоку. Према доступним подацима нето добит компаније достигла је око 32, 5 милијарди долара, што је приближно 25 одсто више него у истом периоду прошле године.

Саудијска нафта је пронашла свој пут, али јој у последње време озбиљне проблеме задају јеменски Хути који дроновима и ракетама нападају нафтна постројења. Хути су недавно прогласили поморску блокаду Саудијске Арабије, док је њихов вођа Абдул Малик ел Хути рекао да ће сва саудијска нафтна постројења бити мета.

Управо пример отварања новог фронта између Хута и Саудијске Арабије најбоље одсликава да отпорност енергетског система није неограничена. Напротив, дише на шкрге.

Оно што је додатно купило време глобалном енергетском систему јесте чињеница да је краткотрајно примирје између Сједињених Америчких Држава и Ирана омогућило да велики део нафте, који је месецима био заробљен у танкерима у Персијском заливу, коначно стигне до тржишта. Ово повећање количина нафте ублажило је притисак на понуду и купило је време. Међутим, што рат на Блиском истоку буде дуже трајао, то ће се светски енергетски систем суочавати са већим изазовима.

НЕМА НЕДОДИРЉИВИХ

Ако је рат на Блиском истоку нешто показао, то је да нема недодирљивих. Србија се није суочила са несташицом горива на бензинским пумпама, али није могла у потпуности да избегне последице раста цена нафте на светском тржишту. Цене дизела и бензина су расле, али би тај раст био још израженији да Влaда Србије није привремено смањила акцизе на гориво за 20 одсто, што је ублажило удар на потрошаче, али је истовремено представљало удар на државни буџет.

Међутим, енергетска безбедност Србије не зависи само од великих светских жаришта, већ и од питања која се решавају унутар њеног двориша.

Једно од најважнијих свакако јесте будућност Нaфтне индустрије Србије (НИС). Неизвесност око власничке структуре НИС-а последњих месеци једно је од кључних питања за енергетску стабилност Србије, али и питање око којег су званичном Београду везане руке због геополитичких игара на које нема утицаја.

Да би ситуација око будућности НИС-а ускоро могла да буде решена најавио је Александар Вучић, који је гостујући на ТВ Прва изјавио да очекује да би процес купопродаје руског удела НИС-у могао да буде завршен до краја септембра.

„По први пут сам помало оптимиста, мислим да се техничке ствари све приводе крају. Надам се да бисмо до краја септембра, или пре краја септембра, могли све да завршимо. Надам се и раније, да будем искрен, али не волим да обећавам нешто што после тога се испостави као нереално“, рекао је председник Србије.

Када је реч о глобалном нивоу, када ће и да ли ће проблеми по питању енергетике почети драстичније да расту, зависиће пре свега од тога колико ће рат на Блиском истоку трајати. Уколико потраје, питање је тренутка када ће државе почети да обнављају своје залихе, пре свега Кина и САД.

ФОТО: REUTERS
Глобалну енергетску слику додатно компликује то што је Русија забранила извоз дизела

Како би обуздале цене горива Сједињене Америчке Државе одобравале су повлачење великих количина нафте из својих стратешких резерви, због чега се данас суочавају са проблемом. Како Ројтерс преноси, стручњаци упозоравају на то да су залихе сирове нафте у америчким стратешким нафтним резервама пале на најнижи ниво од марта 1983. године.

Оно што додатно компликује глобалну енергетску слику јесте то што је Русија забранила извоз дизела док се суочава са притиском напада украјинских дронова на енергетску инфраструктуру.

Да би ситуација у наредном периоду могла да постане још изазовнија по питању нафтне кризе упозорио је и председник Србије Александар Вучић који је, за швајцарски лист Die Weltwoche,  истако да очекује још „гору ситуацију после септембра“, јер верује да „ћемо имати већу ескалацију у рату Русије и Украјине“.

Без икакве сумње ситуација са глобалним енергетским сектором постаје компликованија са сваком новом испаљеном ракетом на Блиском истоку и са сваким новим заоштравањем сукоба између Русије и Украјине.

ПОВРАТАК НА СТАРО НИЈЕ МОГУЋ ПРЕКО НОЋИ

Оно што је важно разумети, а на шта светски стручњаци дуго упозоравају, јесте да ће, чак и ако се војни сукоб између Ирана и САД сутра оконча, тржишту нафте бити потребно време да се опорави и нормализује. Биће потребно време да се поправи оштећена инфраструктура, да се поново покрене обустављена производња, да танкери стигну на одредишта, да се комерцијалне залихе поново покрену.

Најбољи показатељ како би енергетско тржиште могло да реагује на трајни прекид ватре било је привремено примирје између Ирана и САД. Тржиште је, у том тренутку, почело да реагује на прве назнаке мира, што је довело до оштрог пада цене нафте.

Енергетска криза, о којој данас сви говоре, далеко је више од раста цене горива на бензинским пумпама, што је већини људи, природно, прва асоцијација

Такође, према подацима Међународне агенције за енергију, нафта која је „ослобођена“ са танкера допринела је томе да глобалне залихе нафте у јуну први пут, после четири месеца, забележе раст. Укупан извоз нафте из земаља Персијског залива, укључујући количине које су преусмерене алтернативним правцима мимо мореуза, нагло је порастао у јуну за 6,5 милиона барела дневно, али и поред тог скока ниво извоза је и даље био знатно испод просека од 24 милиона барела дневно пре почетка рата. Међутим, како се ситуација на терену поново заоштрила, тако је расла и нервоза на тржишту.

У тренутку писања текста, цена нафте је по ко зна који пут позитивно реаговала на прекид ватре. Током викенда 25. и 26. јула САД и Иран су обуставили међусобне нападе, што је допринело томе да фјучерси сирове нафте брент појефтине за 6,20 долара, односно 6,4 одсто, на 90,58 долара по барелу.

Војни сукоб на Блиском истоку показао је да се цена нафте не мења само због количине енергената на тржишту, већ пре свега због поверења да ће они безбедно стићи до купца. Последњих пет месеци показало је да светски енергетски систем није ни нерањив ни несаломив, већ да његова отпорност има своје границе и зависи од времена. У пракси се видело како систем „дише“, како реагује на сваку испаљену ракету, на сваки дипломатски помак, на свако примирје.

Свака искрена дипломатска активност одражавала се на тржиште и на цену нафте, али је истовремено постало јасно да то само по себи није довољно јер не представља трајно решење. Стабилност и повратак тржишта у нормалу може да обезбеди само и једино трајан мир.