У лавиринту евроинтеграција

Између Брисела и Москве, Косова и реформи, суверенитета и заједничких правила – три саговорника трагају за одговором на питање зашто је дуго путовање Србије у Европу постало једно од најсложенијих политичких и идентитетских питања нашег времена

Пут Србије ка Европској унији деценијама уназад посматра се кроз призму техничких преговора, усклађивања прописа, отварања поглавља и испуњавања услова из Брисела. У новој дебати вођеној у оквиру округлог стола Српског недељника Компас, направљен је свесни отклон од свакодневне политичке агенде. Нисмо детаљније разматрали шта тачно чека овај процес у будућности, због чега он траје толико дуго, нити ко га све кочи са унутрашње или спољне стране. Уместо тога, вратили смо се доста корака уназад, посматравши евроинтеграције из дубоке историјске перспективе и кроз призму многих судбоносних догађаја који су претходили самом опредељењу нашег друштва за европску породицу.

Кроз сложену мрежу идентитетских, геополитичких и економских питања, сучељена су три истакнута и прилично различита угла гледања. Саговорници су нам били физичарка, политичарка и некадашња министарка за људска и мањинска права и друштвени дијалог Гордана Чомић, филозоф Филип Грбић и повереник за заштиту равноправности и бивши директор Комитета правника за људска права (YUCOM) Милан Антонијевић.

Њихова размишљања отварају прозор у разумевање шире слике и бројних слојева кроз које се преламају комплексни односи Србије и савремене Европе оличене у бриселској администрацији.

ФОТО: Владан Цветковић

ПРАВИЛА ИГРЕ И ЦЕНА СУВЕРЕНИТЕТА

Гордана Чомић: Европске интеграције нису ствар спољне политике, оне су чиста унутрашња политика. То је питање како желимо да организујемо сопствено друштво, нашу кућу. Да имамо функционално правосуђе, уређено и доступно здравство, модернизовано образовање, јасне законе и правила која важе једнако за све грађане ове земље. Када уређујете сопствену кућу или поправљате кров, ви то не радите зато што вам је тако наредио неко из Брисела, него зато што је то у интересу вас и ваше породице, односно наших грађана. Преговори са Европском унијом јесу еуфемизам. Ту нема никаквих равноправних преговора. ЕУ је rule maker (онај ко одређује правила), а земља кандидат је rule taker (онај ко правила прихвата). Да би земља напредовала, од ње се тражи да се одрекне дела свог суверенитета и ту се поставља питање шта добијамо заузврат ако се услови стално мењају и постављају нови.

Милан Антонијевић: Одрицање дела нашег суверенитета у корист наднационалне заједнице није никакав знак слабости нити понижења. То је основни политички и економски модел на ком почива читава Европска унија од свог оснивања. Све државе чланице, од велесила попут Немачке и Француске, па до најмањих држава Уније, пренеле су део својих суверених надлежности на заједничке институције у Бриселу да би заузврат добиле нешто много веће, а то су економска стабилност, огромно заједничко тржиште без баријера, колективна сигурност и владавина права. Уласком у ЕУ ви не губите свој суверенитет, већ га остварујете и штитите на вишем, утицајнијем нивоу, равноправно одлучујући за столом са осталих 27 чланица.

Што се тиче познате метафоре о „седењу на две столице“, Србија није на две столице, нити су те столице супротстављене на начин на који се то приказује. Погледајте само пример Мађарске у протеклих 15-ак година, то је најбољи показатељ како је унутар самог система могуће мењати односе и штитити сопствене интересе. Било је историјских периода када су међунационални односи Србије и Мађарске били изузетно лоши, оптерећени тешким наслеђем. Међутим, у последњих десет и више година повучени су конкретни, сталожени потези ка решавању свих отворених питања, тако да данас етничка дистанца више не постоји. Мађарска је доказала да унутар Уније можете имати сопствени глас, да можете користити свој положај и право гласа како бисте директно заштитили своје националне, енергетске и економске интересе. Резултате ћемо тек видети, али на томе вреди радити.

Филип Грбић: Слажем се да је начелно реч о уређењу друштва и примени одређених стандарда, али не можемо занемарити начин на који тај процес суштински функционише у пракси већ четврт века. Када се границе, захтеви и услови непрестано померају и допуњују новим уценама, поставља се питање сврсисходности самог процеса. Просто је невероватно колико се од Србије тражи и колико смо уступака направили, а да заузврат добијамо само нова условљавања. Тај модел по ком смо ми вечити ђаци у клупи који морају да климају главом док им се непрестано мењају правила игре током саме утакмице више није одржив и нарушава основно достојанство једне суверене државе.

ИСТОЧНЕ СЕНКЕ, ЗАПАДНИ ХОРИЗОНТИ

Антонијевић: Постоји несумњива спремност унутар Уније да и овај део Западног Балкана коначно постане њен део, као и да се питања која се тичу безбедносне и спољне политике решавају при самом крају овог процеса. Ја се искрено надам да ће и тај трагични сукоб који је Русија започела у Украјини завршити у разумном року, јер је заиста неодрживо колико дуго траје и какве последице оставља на читаву Европу. У том рату се свакодневно исцрпљују и украјински и руски народ, а ту на крају нема и не може бити правог победника. Ми на овим просторима то најбоље знамо јер смо прошли кроз страшне деведесете године, где на крају нико није победио, него су сви били на добитку само у разарању.

Ако је Европска унија у могућности да спречи нове ратове на овом простору, макар и увођењем неких нових елемената у сам процес приступања, то треба искористити. Украјина сигурно неће експресно приступити у овом периоду како се то понекад политички најављује. Заштиту нашег националног интереса можемо правити само у тренуцима када имамо рационалне изборе, сталожене политике и однос поверења са онима са којима примарно сарађујемо. Треба да градимо однос поверења са земљама чланицама ЕУ, а да са Русијом одржавамо односе какве имамо. Докле год не подржавамо рат и не снабдевамо зараћене стране оружјем, ми односе можемо одржавати и са Русијом и са Кином, и са свим другима у свету. Али однос поверења морамо да градимо са свих 27 чланица ЕУ. Отварање кластера се неће десити управо док став Мађарске, али и Пољске и других, не буде потпуно јасан због фондова и расподеле буџета. То је унутрашња расправа и дијалог унутар ЕУ у којем је за Србију изузетно вредно да учествује без прекида.

ФОТО: Владан Цветковић

Грбић: Хтео бих овде да разјасним свој лични и интелектуални однос према Европи. Гајим најдубљи могући афинитет према европској култури, укључујући у потпуности и западноевропску културу. То је основа мог образовања, читања и васпитања. За мене је Европа нешто много, много старије и дубље од политичког уговора који је потписан у Мастрихту 1992. године. Када се у цивилизацијском смислу каже Европа, за мене је то нешто што почиње са Ликургом, Солоном, Анаксагором и Платоном, па се развија преко Паскала, Декарта и Канта, све до савремених европских стваралаца. Али тај појам неизоставно укључује и руски културни простор. Русија је у битном, суштинском смислу те речи дубоко европска земља и зато је велики историјски и геополитички неспоразум ово вештачко гурање Русије у Азију.

Чомић: Што се тиче саме Украјине и њене европске перспективе, пошто унутар ЕУ заправо није било никаквог јединственог предлога стратегије за заустављање рата, сада имате на столу предлог о коме ће бриселске институције тек одлучивати. ЕУ је и досад стално мењала своје методологије кроз претходних седам кругова проширења. Сада се предлаже нешто што мења суштину, више није примарни циљ да државе постану пуноправне чланице са правом гласа, него да буду само посматрачи чланства у Европској унији, тзв. кибицери.

Немам ја ништа против тога ако је то нов модел, али би било јако добро да унутар Србије отворено разговарамо о томе зашто и из којих разлога постоји такав предлог који већина грађана у Србији, судећи по расположењу, заправо и подржава. Да се кибицује са стране, да имамо приступ фондовима и тржишту, али без коренитих политичких и друштвених промена… А зашто се уопште у Бриселу предлаже тај статус посматрача? Па зато што на други начин једноставно не могу легално и по постојећим правилима да уведу Украјину, Молдавију и Грузију у процес приступања.

Моје питање је још 2001. било зашто се увек измишља неки „Копенхаген плус“ искључиво за нас са Балкана, уз све редовне обавезе по поглављима како иду, као и сарадња са Хашким трибуналом као елиминациони услов. Када сам их директно питала зашто је то тако, искрено су ми рекли да у Бриселу постоји утицајна група држава која сматра да Србија те услове једноставно не може да испуни. То је била огромна грешка у процени, јер ми у Србији јако добро знамо шта је стварна владавина права, а шта је њена политичка злоупотреба. Хашки трибунал је био пример владавине политике и силе, а не владавине права.

И сада имамо тренутак где се у самој ЕУ мења дефиниција циља проширења да би Грузија, Украјина и Молдавија уопште могле да добију статус посматрача. Оно што у целој тој причи заиста радује обичне људе у Србији, Албанији или Северној Македонији јесу практичне ствари као што су скраћивање граничних процедура, укидање роминга, улазак у јединствену зону плаћања у еврима и Шенген. Дакле, стварне и свакодневне ствари које директно олакшавају живот и пословање грађана.

Грбић: Ја се одлично сећам како је изгледало време када је пао Берлински зид и престао да постоји Совјетски Савез, колики је прозападни ентузијазам тада настао широм Русије. Игром случаја сам у то време био тамо и могу то да упоредим са атмосфером око петог октобра у Србији. Годинама након тих промена имали смо европски ентузијазам међу свим категоријама становништва, где је легитимитет политичке власти директно зависио од тога у којој мери ради на испуњавању услова за чланство у ЕУ. У Русији је тај прозападни ентузијазам био још израженији, грађани су осећали да су напокон ушли у постисторијско доба и да су сви постали равноправни партнери.

Међутим, онда се догодило да су ЕУ и америчка администрација 2014. директно подржале и спровеле државни преврат у Кијеву, након чега је нова украјинска власт сутрадан издала наређење да се оружаном силом гуши незадовољство рускојезичног становништва на истоку земље, укључујући и дугогодишње циљано гранатирање цивила у Донбасу. Па је опет Русија показивала огромно стрпљење кроз потписивање споразума Минск 1 и Минск 2. Ангела Меркел је годинама касније јавно признала да су ти споразуми Западу служили искључиво за куповину времена како би се Русија заварала, док се Украјина наоружава и насилно откида од узајамно корисне руске сфере на коју је природно и историјски била наслоњена. Дакле, тако је започет овај трагични конфликт.

И сад се ја питам како то да је у ЕУ било места за све друге, а за Србију у њеним међународно признатим границама нема места већ деценијама? Зашто се конститутивни услов и брза трака за чланство у ЕУ отварају преко ноћи онда када сте спремни да тај пут поплочате лешевима стотина хиљада својих младића на фронту? То је у потпуној супротности са изворном идејом Уније као мировног пројекта. То више није никакав мировни пројекат, већ геополитички играч који се пред нашим очима преображава у правог предатора са енормним повећањем војних буџета, убрзаном милитаризацијом и прављењем нових војних коалиција.

Чомић: Ако ћемо овде да говоримо о увођењу санкција Русији, ја врло јасно кажем зашто сам против тих санкција. Санкције су економски и социјално изузетно штетан механизам. Оне осиромашују друштво, уништавају средњи слој, криминализују правосуђе и полицију и направе нову класу ратних профитера и шверцера. То смо на својој кожи преживели деведесетих година и видели како функционише.

ТЕРЕТ ИСТОРИЈЕ И КОСОВСКИ ЧВОР

Грбић: Страни суд у Хагу је неправедно, потпуно неуједначено и једнострано, целокупну кривицу за крваве ратове на простору бивше Југославије свалио само на српски народ. Када ти неко годинама долази у географске просторе, када ти заврће руку иза леђа и уцењивачки говори да ће ти пут у ЕУ бити отворен оног часа када изручите своје комплетно војно и политичко руководство, то су биле изузетно болне, тешке и понижавајуће епизоде за читаву нашу нацију.

Подсетимо се да је 2008. године, две недеље пред кључне изборе у Србији, у условима тешке националне и политичке кризе након што је у Приштини једнострано проглашена независност Косова, потпредседник Владе Божидар Ђелић, без икакве подршке и сагласности премијера Војислава Коштунице, отишао и потписао Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) са ЕУ. У том истом тренутку, 17 водећих држава чланица ЕУ већ је званично признало ту нелегалну независност Косова. И тада се сваки обичан човек у овој земљи са правом запитао шта то Брисел заправо сматра Србијом.

Упркос свему томе, ми смо ушли у тај процес, касније потписали и Бриселски споразум 2013. године, добровољно увукли и угасили сопствене државне институције на северу Косова и превели их у приштински систем. И шта смо добили заузврат? Ћутимо упорно на све што се дешава у окружењу. У Вуковару не могу годинама да се толеришу и опстану обичне ћириличне табле на јавним установама, па изађе 250.000 Хрвата на улице да протестује против неколико табли на ћирилици. Марко Перковић Томпсон направи концерт на коме се окупља пола милиона људи уз отворену усташку иконографију и узвикивање фашистичких поклича, а из Брисела и европских престоница стижу само благе, бирократске критике у једној реченици.

ФОТО: Владан Цветковић

Антонијевић: Наравно да није и не може један народ да буде крив за све, на сву срећу, тако да не треба износити опасне тезе које једноставно нису тачне. Српски народ нити је био нити јесте геноцидан. Морамо правити јасну разлику у терминима и чињеницама. Свако нормалан у Европи и код нас осуђује концерт или јавни скуп на коме се изричу било какви усташки, фашистички или нацистички покличи. Једна земља чланица ЕУ, као што је Аустрија, законски и прекршајно је оштро казнила своје и стране држављане који су одлазили на скупове и носили таква обележја. Историјски ревизионизам нема плодно тло у темељним вредностима Европске уније и против тога ће се и Србија борити свим својим правним и дипломатским средствима. Пошто још увек нисмо пуноправна чланица, немамо равноправан глас у Бриселу, али управо зато треба да се боримо да уђемо како бисмо са те позиције моћи могли ефикасно да заштитимо своје националне интересе и права Срба који живе у Хрватској, БиХ или било где у региону.

Хрватска као држава улаже много средстава у развој културних центара и српске заједнице у појединим деловима друштва, а онда се деси овај појединачни испад са пола милиона младих људи на концерту. Али ти млади људи у највећем броју вероватно и не разумеју дубину и трагичне историјске поруке тих симбола. Не треба одмах имплицирати да ти млади људи у Хрватској желе некога да кољу или да мрзе, јер ако тако будемо посматрали ствари, онда се овај међуетнички сукоб на Балкану никада неће завршити. Тамним, мрачним тоновима се увек лакше скреће пажња у медијима, али тамо на терену имате децу која у исто време слушају и Цецу и Томпсона, децу са потпуно ослобођеним, савременим погледима на свет.

ФОТО: Владан Цветковић

Грбић: Имајући у виду да ЕУ потпуно асиметрично посматра овај регион и да је у потпуности наследила ону стару титоистичку предрасуду по којој је „Балкан стабилан и миран само под условом слабе, распарчане и понижене Србије“, ми у овом историјском тренутку морамо паметно да делујемо. Треба да искористимо уникатну геополитичку прилику која се појавила повратком Доналда Трампа и нове конзервативне администрације у САД. Дубока пукотина између Брисела и нове вашингтонске администрације је направљена. Конзервативци у Америци више уопште не посматрају српски национализам као примарни безбедносни ризик на Балкану, већ као ризик виде исламски радикализам и кинески утицај. У тим новим околностима је могуће придобити Американце за одбрану наших виталних националних и државних интереса, и то управо од притисака који долазе из Брисела. Јер питање чланства у ЕУ, мислим да је већина Срба то коначно схватила, у првом реду јесте питање голе безбедности. Сада када се Унија убрзано преображава у војни блок, а ми смо са свих страна окружени чланицама НАТО и ЕУ, за нас је главно питање да ли ћемо као народ опстати или ћемо бити потиснути.

Антонијевић: И поред свега тога, заиста постоје дубоки интереси који су овде везани за економски развој целе регије. Србији би економски и политички много лакше било када бисмо применили модел какав има нпр. Исланд. То је једна држава која има економске и правне стандарде на изузетно високом нивоу, која блиско сарађује са ЕУ, а сама одлучује о формалном чланству. Ми морамо да тежимо томе да се свакодневно приближавамо европским стандардима и у економији и у свим областима права. Право је животне природе. Лако је из удобних београдских канцеларија и ТВ студија изговарати оштре националне тезе, али када се те тезе негативно поставе у пракси, вама неколико хиљада Срба са севера Косова сутрадан улази у потпуну неизвесност, сукобе и борбу за голи опстанак. То је директан резултат тог нашег дугогодишњег, спорог и површног објашњавања разлога зашто се права косовских Срба морају штитити на терену, као и имовинска и верска права Српске православне цркве.

Сваки појединачни човек на КиМ мора да осећа личну и правну заштиту. Они на терену примарно очекују заштиту од КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, јер то су нам званични партнери на основу међународних докумената, а не неки трећи замишљени играчи који ће им тек тако донети неко чудотворно решење. Ослањање на сарадњу са међународном заједницом присутном на Косову је једина реалност. Тако штитимо људска права, побољшавамо квалитет живота грађана и радимо на њиховом повратку у институције. Много би тим људима значајније било да данас на северу имају судију из реда српског народа или тужиоца из реда српског народа него што слушају празне политичке пароле.

То су конкретна питања нормализације живота која претходе приступању Унији. Надам се да ће све ове постојеће регионалне иницијативе дати ефекта да сутра у Сарајево, Бања Луку или Скопље путујемо без икаквог задржавања на граничним прелазима, јер нам те границе међу комшијама заиста не требају. Надам се да ће у једном тренутку те административне границе на Западном Балкану потпуно нестати и да ћемо на тај модеран начин штитити своје националне интересе.

Чомић: Ево да вам дам један врло конкретан и лековит пример колико је отворени дијалог делотваран у пракси. Попис становништва који је у Србији био одложен због епидемије ковида јесте први попис од 1971. године на ком су званично и масовно учествовали Албанци из општина Прешево, Бујановац и Медвеђа. А зашто су изашли на попис? Зато што су тражили директан дијалог са државним органима у Београду, добили су одговор државе, имали су јасне захтеве и о тим захтевима се отворено разговарало. Тражили су елементарне ствари које би требало да постоје у сваком цивилизованом друштву – да пописивач на терену говори њиховим матерњим језиком, да имају увид у формулар и право да пријаве све који ту живе у складу са правилима Еуростата. Држава је то прихватила, добили су више од 90 одсто пописивача из сопствене заједнице и људи су се масовно пописали.

Исто тако сам била потпуно јасна, усмена и разговетна у разговорима са народним послаником Шаипом Камберијем када смо решавали административне препреке. Ништа што долази из Европске уније нити из Савета Европе није свето писмо које не можеш аргументованим дијалогом довести у питање или променити ако није примењиво на твоју ситуацију. Али суштина је твоја унутрашња политика, да желиш да будеш део тог уређеног система и да користиш дијалог као основни алат демократије како би решавао нагомилане проблеме, како међу собом у кући, тако и са партнерима споља.

ФОТО: Владан Цветковић

Антонијевић: Подсетили сте ме на следећи пример из праксе. Док сам годинама анализирао регионалне односе, нама је тада главно мерило напретка била заједничка седница двеју влада. Зато сањам тренутак када ће се поново одржати заједничка седница Владе Србије и Владе Хрватске, где ћемо схватити да имамо огромне заједничке економске и инфраструктуралне интересе, баш као што имамо редовне заједничке седнице са Мађарском, Румунијом или Северном Македонијом. Етничка дистанца мора да нестане. Погледајте само колико наших људи данас без икаквих проблема летује у Албанији и враћа се са позитивним утисцима. То су све реалности које друштво мењају набоље.

ИЗА ФАСАДЕ РЕФОРМИ

Грбић: Ако пажљиво упоредимо степен напредовања на европском путу различитих држава у нашем региону, уочава се једна занимљива законитост. Дешава се да, иако Европска комисија да званично зелено светло као што је 2022. дала препоруку да се отвори Кластер 3 за Србију, поједине државе чланице блокирају тај напредак због сопствених регионалних, историјских или геополитичких антагонизама. Међутим, упркос томе што је Србија политички и формално паралисана на европском путу већ скоро пет година, то ни на који начин није паралисало наш економски развој и привредни раст. И то је оно што обични грађани јасније него икада виде на делу.

Дакле, сам концепт модернизације друштва постао је у овом веку потпуно независан од формалног положаја који заузимате у преговарачком процесу са Бриселом. Некада је у јавности владала догма да без напретка ка чланству у ЕУ неће бити страног новца, нових инвестиција, радних места, ни слободног протока људи, робе и капитала. У пракси се испоставило да постоји огроман капитал који није искључиво западни, те да економски развој једне земље суштински више не зависи само од европских интеграција.

Када размишљам о дубљем смислу одлуке ЕУ да за званичне известиоце Европског парламента за Србију именује политичке профиле попут Јелка Кацина пре 20 година, па све до Тонина Пицуле или Марте Кос, то уопште није случајност нити проста провокација. То делује као свесна, континуирана жеља да Унија постане што мање популарна међу грађанима Србије. Читав процес приступања Србије већ годинама делује као једна врста обострано неискрене игре у којој се ЕУ прави да страшно жели да нас прими, а званична Србија се прави да страшно жели да постане чланица. Тако то изгледа сваком објективном посматрачу са стране.

ФОТО: Владан Цветковић

Чомић: Могли бисмо да деконструишемо то око чега се ми у Србији заправо толико делимо. Делимо се на оне који не подносе власт и оне који обожавају власт. Па, то је потпуно нормално! Ми смо једно нормално друштво, јер свако нормално друштво има људе који критички не подносе власт и људе који је подржавају. Али шта је наш стварни проблем? Ови људи који не подносе власт годинама немају јасну, заокружену политичку артикулацију, немају јасну поруку, профилисану странку ни снажног лидера. И ту настаје дубока неравнотежа у друштву. Као у физици и термодинамици, да би нешто било живо и функционално, морате му давати енергију. У недостатку сопственог политичког лидера и домаће идеје, један део наше јавности очајнички тражи лидера са стране – мало у Трампу, мало у Путину, уместо да се предано ради на томе да се направи наша, аутохтона политичка понуда и јасна визија Србије.

Грбић: Овде бих још додао да се деценијама у политичкој теорији сматрало да је једини могући оквир за тржишни развој и економски просперитет искључиво западни модел либералне демократије. У последњих 20 година та теза је историјски и емпиријски потпуно демантована на глобалном плану. Најуспешнији, најефикаснији и најмодернији капитализам на свету данас води једна ауторитарна Комунистичка партија. То је историјска чињеница са којом западни свет и ми морамо коначно да се суочимо. Поред тога, све више расте расположење и унутар саме ЕУ да чувени Копенхашки критеријуми уопште нису идеолошки неутрални. Изворној идеологији људских права у последње време нападно су придодате радикалне родне теорије. Многи конзервативни кругови широм Европе оправдано осећају да се иза правних, бирократских и техничких формулација из Брисела заправо крије једна врло агресивна, наметљива идеологија.

Чомић: Што се тиче родно сензитивног језика који се често напада као некакво спољно идеолошко наметање, морам подсетити на то да су женски облици за занимања и титуле нешто што аутентично постоји у нашој народној традицији и писмености. Имате, на пример, називе за управитељице манастира у црквеним књигама и документима још из 19. века. Друга је ствар у ком обиму и на који начин то данас улази у стандардизацију савременог српског језика. Сагласна сам с тим да то никоме не треба насилно наметати у свакодневном говору, јер ако нека жена жели да каже да је по струци или функцији министар, то не треба да буде предмет пребројавања и политичких ратова.

ФОТО: Владан Цветковић

Антонијевић: Али овде се често ради о класичној замени теза и прављењу замишљеног непријатеља од маргиналних појава како би се скренула пажња са суштине. На сву срећу, Европска унија има изузетно добре, разрађене законе које је довела до високог нивоа заштите појединца. Зато је напредак Уније у неким сегментима спорији, јер инсистира на процедурама и правима грађана. Јасно присуство Србије на европском путу јесте сигнал да ЕУ улагањима ствара услове у нашој земљи, због чега данас имамо огроман број наших радника и компанија ангажованих на пројектима које финансира Унија.

Чињеница је да је предизборна атмосфера у нашем друштву увелико наметнута кроз све што је Србија урадила у протеклом периоду, кроз покушаје отварања Кластера 3 и јасне политичке изјаве. Међутим, ја ту не видим никакво очајавање у државном врху или институцијама зато што неки кластер у Бриселу тренутно није формално отворен, нити видим посипање пепелом. Видим један зрео став који гласи: „Имам своју политику и своју одлуку, идем даље и пратим своје развојне циљеве.“

ФОТО: Владан Цветковић

То видим као врло добру матрицу у понашању модерних политичара и на локалном нивоу, у општинама широм Србије. Људи на терену разговарају са домаћинима и пољопривредницима, управљају службама социјалне заштите и директно се ослањају на европске стандарде и фондове. Гледају како да процес европских интеграција директно повежу са локалним економским развојем, јер јасно виде конкретне користи које и држава и обични грађани имају од тога. Можда би требало много више радити на томе у медијима да се јасно види шта је све реална подршка те солидарне групације европских држава, у смислу колико је тачно из тих средстава реновирано наших школа, локалних путева, болница и опреме у државним органима. Наравно, у том процесу треба имати и људе који преиспитују тај пут, да се не бисмо залетели и да бисмо заштитили националне економске интересе у преговорима око пољопривредних квота, производње хране и индустрије.

Чомић: Сматрам да би свим европским поглављима требало да претходи дијалог са питањем које смо то ратове деведесетих година ми као друштво и држава изгубили, а у којима смо наводно победили? Зашто ми то не знамо и не желимо јасно да изговоримо? Тај дијалог би био страшно погрешан и штетан ако би ишао оном старом, наметнутом линијом по којој неко мора да буде дежурни кривац, а неко други мора да буде разапет на стуб срама. Треба сталожено и зрело да се суочимо са чињеницама и последицама одређених политичких одлука из прошлости које су произвеле конкретне трагичне последице по наше животе и по генерације деце која долазе после нас. Такав дијалог, заснован на чињеницама и подацима, био би лековит за разне митске наративе из којих се онда изводе погрешни закључци како нас сви у свету мрзе, па ми ето морамо да се боримо сами против свих.

ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ

Чомић: Што се тиче тога да ли Србија може у ЕУ до 2035. године, тврдим да може и раније. Да ли као пуноправна чланица или у овом новом статусу посматрача „кибицера“, то је ствар о којој се тренутно жустро дебатује између Европске комисије и Савета ЕУ. Ту сам потпуно јасна. Ако изузмемо Поглавље 31 које се тиче спољне политике и Поглавље 35 које говори о статусу КиМ, Србија у рукама има све потребне капацитете и испуњава критеријуме на основу заслуга. Све информације које Брисел има о нашем напретку они добијају управо од наших државних институција, невладиног сектора, медија, универзитета и струке.

Када су у питању Косово и Метохија и тај чувени правно обавезујући споразум који се константно спомиње у медијима, морамо подвући кључну чињеницу да пет држава чланица Европске уније никада неће признати једнострану независност Косова. И то не због нас него због сопствених унутрашњих принципа, својих устава и заштите међународног права. Словачка је једина земља која је о томе чак донела и званичну скупштинску декларацију. Зато је чиста измишљотина да је све већ решено и да ЕУ као целина тражи од нас просто признање. Приштина не може да преговара мимо ставова парламената и влада тих пет чланица ЕУ. То је наша велика шанса за дијалог, да унутар Србије поштено и зрело дефинишемо шта је наш минимум националне сагласности и са тим ставом изађемо пред Европу.

ФОТО: Владан Цветковић/Илустрација

Грбић: Пре само 10 или 15 година ниједна влада у Србији није могла да се формира ако претходно и на речима и на делу није демонстрирала потпуну лојалност европској агенди и Бриселу. Данас је подршка уласку у ЕУ међу грађанима дословно преполовљена. Све релевантне анкете јавног мњења показују да она константно опада или стагнира, за разлику од подршке политици неувођења санкција Русији и очувања војне неутралности која је на изузетно стабилних 80 одсто. Око те теме смо као друштво већински уједињени, али 40-ак одсто грађана који у овим околностима условно подржавају чланство у ЕУ и даље је изненађујуће висока бројка.

Ако поставимо питање да ли Србија може да постане пуноправна чланица ЕУ до 2035. године, ја сам изразито скептичан. Услови који се стављају пред нас се не смањују, већ се само гомилају и усложњавају. Од нас ће се ултимативно тражити потпуна хармонизација спољне и безбедносне политике, што подразумева прекид специфичних односа са нашим традиционалним партнерима. Дакле, иза сладуњавих бирократских фраза о стандардима, Брисел примењује огољену геополитику и не понаша се једнако према свима. Зато се искрено надам да ће наша демократија сазрети до те мере да победник на изборима више никада не зависи од тога да ли ће се показати као већи и лојалнији лакеј Брисела, већ ко ће грађанима понудити озбиљнији и конкретнији портфолио економских и државних успеха.

Поред тога, постоји и један огроман „слон у соби“ о коме се ретко говори. У водећим европским земљама све већу популарност стичу суверенистичке и конзервативне политичке снаге које су изразито скептичне према бриселској бирократији и које су спремне за потпуну ревизију досадашње балканске политике. Можемо до 2035. осванути у потпуно новом европском политичком пејзажу где ћемо имати саговорнике на Западу који ће нас коначно третирати као равноправне партнере, а не као ђаке у клупи којима треба делити лекције и пацке.

ФОТО: Владан Цветковић/Илустрација

Антонијевић: Апсолутно се слажем да званичног признања независности Косова од стране Србије неће бити, нити ће га признати ових пет држава чланица Уније. То је процес који је могуће водити уз много дипломатске мудрости, грађења савезништава и присуства на терену. У самим бриселским институцијама и те како постоји свест о специфичности овог питања и могућности да се нађе одрживо решење које неће тражити понижење Србије. За људе који живе на Косову и Метохији једино је важно да имају нормалан, безбедан живот, да им се побољшају услови, да се поново интегришу и да имају своје представнике у правосуђу и полицији. Много је значајније да на северу имамо српске судије и тужиоце него да из Београда водимо стерилне политичке дебате. Наш једини реалан пут су ослањање на сарадњу са међународним мисијама на терену и бескомпромисна заштита сваког нашег човека, наше имовине и светиња.

Што се тиче коначног уласка у Европску унију, верујем да је то оствариво у наредних пет до шест година и не верујем у ту „кибицерску“ будућност на маргини, нити ми се она допада. Србија по свим својим потенцијалима заслужује пуноправно чланство у Унији. Наша администрација и институције су доказали да имају капацитет да усвоје и примене хиљаде комплексних закона и стандарда. Способни смо да изнесемо ове реформе до краја, да заштитимо своје виталне интересе и да нашим грађанима обезбедимо стабилну, европску будућност.

ФОТО: Владан Цветковић/Илустрација

Грбић: У вези са Косовом и Метохијом, додао бих, невоља је и то што у историји не постоји озбиљан политичар ни држава који би добровољно потписали и признали једнострану сецесију дела своје територије. С друге стране, имамо сурову геополитичку чињеницу да на Косову последњу реч о безбедности има НАТО. Сваки наш покушај који би ишао мимо дипломатских оквира водио би нас у директну конфронтацију са Алијансом, а таква политика не би била легитимна јер нико не жели нове ратове и страдања. Немојмо заборавити да Косово за српски народ није само политичко, географско или правно питање, већ је онтолошки појам дубоко уграђен у наш историјски код. Ви не можете разумети понашање Срба кроз историју ако не разумете косовски завет и Лазаров избор. То није никакав опскурни мит, већ темељ нашег историјског идентитета.