Политиколог Огњен Гогић за Српски недељник Компас објашњава како је језик дехуманизације блокирао сваки међустраначки разговор у Србији и због чега ће наредни избори довести до потпуног прекомпоновања политичке сцене
Све учесталији позиви на дијалог у дубоко подељеном друштву долазе у тренутку када су сви актери прихватили логику екстремне поларизације. Реторика „судњег дана“ и дехуманизација политичких опонената воде ка колатералној штети коју ће трајно плаћати цело друштво. Ово тврди политиколог Огњен Гогић, који је у разговору за Српски недељник Компас детаљно анализирао узроке вишемесечне кризе, домете недавних видовданских скупова, грешке опозиције и студентског покрета, али и процесе који би након предстојећих избора могли да створе сасвим нову политичку сцену код нас.
Упркос неколико пута поновљеним позивима врха власти на дијалог са опозиционим актерима и студентима, политичка криза у земљи не добија свој расплет. Како из редова опозиције и даље стижу изричита одбијања таквих иницијатива, Гогић сматра да су сами позиви у тренутној констелацији снага постали беспредметни, јер промена не креће од позива за сто, већ од промене односа према политичком противнику.
„Уверен сам да су сви председникови позиви на дијалог у старту беспредметни. Тако мислим, јер Александар Вучић као председник Србије не позива на дијалог из жеље да заиста чује другачија мишљења. Питање је како он уопште замишља тај дијалог. Да ли као конфронтацију пред камерама какву смо виђали пре неколико година са делом опозиције? То није дијалог. То су састанци, али то нема везе са дијалогом, јер то што ћете се наћи са неким за истим столом не мора да значи да водите дијалог. То може бити свађа, прилика за размену оптужби или поправљање угодне слике о себи пред јавношћу“, тумачи Гогић.
Дијалог, како додаје, није једнократан догађај где се две стране окупе и дословно нешто испричају. Дијалог је, према њему, ствар политичке воље која се и тражи и показује делима.
„Значи, не треба упућивати само вербалне позиве, већ делима показати да се жели разговор ради решавања некаквог проблема. То конкретно значи, на пример, да поједини медији престану да воде кампање против студената и опозиције и дају им одговарајући простор. То би био врло конкретан потез у смеру дијалога, да се промене извештавање и генерална реторика о другој страни. Дијалог значи да се стране међусобно уважавају и да желе да чују шта је у глави оне друге стране. А када председник са једне стране позива на дијалог, а са друге стране упућује тешке етикете и дисквалификације да су то рушитељи државе, онда је то у старту осуђено на пропаст. Повремени сусрети, било пред камерама или иза њих, не носе сами по себи супстанцу дијалога“, каже саговорник Компаса.
ФОТО: Влада ЦветковићЛОГИКА „ЕХО-СОБА“ И ПОДИЗАЊЕ УЛОГА
Гогић подвлачи да тренутна криза покреће питање кривице за непостојање комуникације, те објашњава да је реч о дубљем, структурном проблему савремене политике где се користи логика друштвених мрежа, али и о свесној политичкој стратегији хомогенизације бирача коју примењују сви политички актери код нас.
„Политика је у западним друштвима, па тако и у Србији, постала изузетно поларизована. Видимо ту логику политике коју у великој мери усмеравају и диктирају друштвене мреже. Стварају се ‘ехо-собе’, где највећу видљивост и пажњу добијате управо ако сте екстремни у реторици и јавном наступу. То аутоматски сужава простор за било какав разговор. Међутим, поред те технолошке и медијске матрице, постоји и јасна политичка калкулација. Конкретно, политички маркетинг председника Вучића заснован је на томе да хомогенизује своје бираче тако што константно подиже улоге. Он стално одржава ‘тешке теме’ у јавности и то је константна реторика која има за циљ да његов бирач схвати да је одсудно важно изаћи на изборе и гласати за њега, јер тиме наводно бране и његов живот и саму Србију”, истиче политиколог.
Дијалог не значи само вербални позив, већ конкретан потез попут престанка медијских кампања против политичких неистомишљеника
Он идентичну реторику препознаје и код већег дела опозиције.
„Они исто тако подижу улоге и приказују другу страну као неку екстремну опасност, наступају са запаљивом и апокалиптичном реториком, те тако мобилишу своју подршку. Сви су прихватили ту логику поларизације јер су свесни да на тај начин лакше пригрле своје присталице. Колатерална штета целог тог процеса јесте што у јавном простору више нема места за дијалог, а дугорочне последице по друштвено ткиво биће огромне и биће потребно много времена да се све то санира“, наводи Гогић.
ЈЕЗИК ДЕХУМАНИЗАЦИЈЕ
Један од најопаснијих сегмената политичког живота у Србији, како сматра наш саговорник, јесте појава етикетирања које прелази у дехуманизацију саговорника. Појмови попут „ћација“ и „блокадера“, али и много теже оптужбе са свих страна, постали су део свакодневног политичког говора.
„То су етикете дехуманизације. Када политичког противника посматрате кроз такве призме, ви га заправо лишавате људског облика и третирате га као мету. Имали смо примере где се студенти називају ‘усташама’, а са друге стране и неке интелектуалце који би да ‘динстају’ председника, што је потпуно несхватљиво и опасно. Изрази ‘ћаци’ и ‘блокадери’ најбоље сублимирају ту подељеност у којој живимо”, упућује Гогић.
Не памтим овако фрагментирану и посвађану опозицију у тренутку када наспрам себе има никада организованију владајућу странку
Први корак ка каквој-таквој нормалности био би да се сви политички актери уздрже од коришћења дехуманизујућих речи, истиче он.
„Ми смо ипак сви један народ, па и да смо етнички подељени то би било неприхватљиво, а камоли када комшије и суграђане гледамо са подозрењем. Проблем је што све политичке снаге гледају како да максимализују своју подршку и служе се оним изразима које њихово гласачко тело награђује. Када се у јавности појаве неке изузетно ружне речи или метафоре, видимо да их вође странака не уклањају брзо из употребе ако виде да то код њихових бирача пролази. Али друштво мора послати поруку да је то неприхватљиво. Ако је друштво спремно да то одобрава, онда ми као заједница имамо озбиљан проблем и ту је сваки међусобни разговор апсолутно немогућ“, објашњава политички аналитичар.
АУТОГОЛОВИ И ФЛЕРТ С НАЦИОНАЛИЗМОМ
Оврћући се на два недавна скупа, онај у Београду пред Видовдан и скуп у Краљеву на сам празник, Огњен Гогић прави детаљну паралелу и указује на поруке које су са њих послате.
„Делује ми да су оба та скупа била, на неки начин, аутоголови за организаторе. Што се тиче скупа власти у Београду, било је потпуно нерационално постројавати људе на онако екстремним температурама. Лоша и непријатна слика је отишла у медије, јер се видело да простор испред бине није попуњен упркос шаторима који су одузимали простор. Демонстрација моћи није успела и ти кадрови се чак не могу користити ни за промотивне спотове. С друге стране, скуп у Краљеву је показао да постоји одређена врста замора код грађана и да не можете очекивати екстремну мобилизацију на сваком кораку, посебно по летњим врућинама. Грађанима треба дати предах, а не константно тестирати њихову страначку мобилисаност“, каже Гогић.
Међутим, када је реч о Краљеву, биле су му спорне и саме поруке изречене тог дана.
„Видели смо да у студентском покрету постоје јасна десна скретања и флертовање са национализмом. Национализам је као ватра, кад се једном разгори, тешко се контролише. Имали смо ситуацију где су на скупу изречене веома драстичне поруке од стране адвокатице Јелене Павловић, па и неке касније, попут министарке Снежане Пауновић. Један део грађана који подржава студенте једноставно не жели да слуша такве говоре, доста им је популизма који слушају деценијама. Добро је што су студенти убрзо схватили грешку и оградили се од тих и таквих изјава. То је била класична контрола штете, јер су схватили да су отишли предалеко у кокетирању са национализмом, примили су лекцију и нашли начин да се врате у равнотежу“, сматра Гогић.
ФОТО: Влада ЦветковићПОНАВЉАЊЕ ИСТОРИЈСКИХ ГРЕШАКА
Говорећи о стању у опозицији, политиколог не штеди критике на рачун њихове неспособности да створе јединствен фронт наспрам изузетно моћног политичког противника.
„Пратим политику довољно дуго и не памтим да је на сцени икада била овако фрагментирана, раздробљена и посвађана опозиција у моменту када наспрам себе има никада јачу и организованију владајућу странку. То је у потпуној супротности са логиком политичког опстанка. Ако имате ауторитативан систем наспрам себе, каквим га они описују, ту нема простора за истицање ситних страначких разлика. Уместо да се уједине и створе јак блок, они се константно деле. Имали смо формацију ‘ЕУ-5’, од које је остала ‘ЕУ-3’. Најгора ствар која им се догодила јесте што су те своје унутрашње поделе и трвења пренели и у однос са новим актерима, попут студентског покрета”, оцењује Гогић.
Уместо да, како истиче, направе чврсту координацију, они се међусобно оптужују ко је права, а ко лажна опозиција.
„Ако наставе са овом фрагментацијом, многе од тих странака ће након наредних избора једноставно нестати са политичке сцене и постати прошлост“, уверен је Гогић.
ПРЕКОМПОЗИЦИЈА ПОЛИТИЧКЕ СЦЕНЕ
На крају разговора осврнуо се и на очекивања од предстојећих избора, прогнозирајући рекордну излазност и крупна померања у бирачком телу.
„Када год ти избори буду одржани, а ја не бих искључио могућност да се они помере и за наредну годину, добићемо цунами ефекат поларизације. Кампања ће додатно затегнути уже и јавност ће бити постављена пред избор између два велика блока, док ће сви остали на маргинама остати невидљиви. Очекујем изузетно велику излазност, далеко већу него ранијих година. Кључна ствар јесте што ће се активирати огроман број досадашњих апстинената и апатичних бирача, пре свега млађа генерација која раније није видела смисао у гласању. Ти бирачи немају афинитет према традиционалним опозиционим странкама, али виде импулсе у новим покретима и ту ће студенти остварити највећи раст у процентима“, процењује Гогић.
Када политичког противника назовете „усташом“ или причате о „динстању“ председника, ви га лишавате људског облика и третирате као мету
Што се власти тиче, уверен је да она нема простора за ширење свог бирачког тела.
„Једина борба власти на предстојећим изборима биће да сачува своје постојеће језгро и спречи осипање ка десници или апстиненцији. Бирачи који су раније гласали за мање десничарске опције попут ДСС-а, Двери, Заветника или Несторовића, сигурно неће прићи власти. Питање је само да ли ће остати при тим странкама или ће се прелити ка новој опцији. Међутим, једно је сигурно – наредни избори потпуно ће прекомпоновати партијску сцену Србије. Више нећемо имати систем са једном доминантном странком и расцепканом опозицијом, већ ћемо добити два изразито јака пола, што у потпуности мења психологију и динамику будуће политичке борбе у земљи“, закључује аналитичар.
