Пре него што су били познати сви детаљи новог дуга, део опозиције већ је пресудио да је реч о финансирању предизборних обећања и доказу о пропасти јавних финансија. Проблем је што за такве тврдње није понуђен ниједан доказ, док су и инструмент задуживања и услови под којима је закључен у складу са уобичајеном међународном праксом
Међународно тржиште капитала регулисано је врло прецизним правилима и прописима и на њему се државе могу задуживати само на строго формалан начин, према тржишно утврђеним параметрима и на основу уобичајене праксе коју примењују сви актери тог тржишта.
У најновијем случају, држава Србија се задужила за 500 милиона евра, а оно што је додатно „подигло прашину“ међу аналитичарима који критички (понекад злонамерно) прате потезе Владе и у оквиру опозиционих странака (чији је посао да критикују Владу, често злонамерно) јесу две чињенице: прво, то је временски тренутак у ком је дошло до задуживања (Шумадинци би, да будемо иронични, рекли тајминг) и, друго, начин на који се Влада задужила.
Заједничка тврдња јесте да се Влада задужила баш у овом тренутку, да би финансирала пакет предизборних обећања тежак око 600 милиона евра, а чију смо садржину анализирали у прошлом броју (претежно мере социјалног карактера и једнократне исплате), јер, по њима, нема довољно средстава на рачуну буџета, па држава мора да се задужи.
Друга тврдња је да је реч о нестандардном начину задуживања преко тзв. приватних пласмана којима власт до сада није прибегавала, а што ствара проблем нетранспарентности и могућих повећаних трошкова задуживања. Стога ова тема заслужује наша додатна објашњења.
Читалаца ради, треба рећи да, у основи, постоје нека четири начина задуживања државе на међународном тржишту капитала.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 23. јула, можете да прочитате цео текст "Србија и ново задуживање"
