Парола „било ко само не он“ имала је неког смисла у Србији деведесетих година. Заиста смо били јединствен случај
Власт мора бити смењива. Савремене установе треба да буду искључиво уставне и демократске. Равноправност политичких актера мора бити загарантована. Избори ваља да буду поштени.
У ова четири постулата сам веровао и верујем. Ипак, предуслов за „мора“ и „треба“ је „могуће“. Поставља се питање да ли држава и народ који су под санкцијама, у ратној опасности, делом окупиране, уопште могу бити демократске. У модерно време, уз великим делом високообразовано становништво, нове технологије и велике промене у друштву које не долазе из политичке сфере, јако је тешко одржавати принципе из прошлости.
Пре десет година Сједињене Државе протестовале су због наводног „токсичног“ утицаја Руске Федерације на њихов изборни процес. Ако је Руска Федерација, која је вишеструко сиромашнија, технолошки инфериорнија и њено становништво бар двоструко малобројније од америчког, могла то да учини, шта тек могу да очекују мали народи од било које велике силе. Својевремено су САД и савезници тврдили да се руска страна умешала у изборни процес и у Румунији. Ако је такво мешање довело до поништавања избора, шта тек да кажемо о западном утицају на Србију и њој сличне државе?
Код нас је, нажалост, тај утицај одавно институционализован. Било је тешко бунити се против Слободана Милошевића у време када је извесно да би сваки споразум са Западом подразумевао нове жртве и патње српског народа и Србије. Међутим, живот једне државе не може да чека. Посебно када читава једна нова генерација посматра бившег комунистичког функционера како почетком 1996, након предаје Српске Крајине, рата и санкција у којима је створен један нови слој моћних и богатих, још увек покушава да на једној страни глуми комунистичку правоверност због још увек гласачке машине партизанских ветерана из Другог светског рата, а на другој најављује реформе и улазак у ЕУ. Чак и најродољубивији грађани тада би помислили да је у суштини боље да било ко други води државу и да је свеједно ко би је на крају издао.
Данашња опозиција има на располагању више медија него што су радикали имали пре 2012. а ипак не видим напредак
Та парола „било ко само не он“, имала је зато неког смисла у Србији деведесетих година. Заиста смо били јединствен случај. Нашем народу није само учињена неправда, он је проглашен негативно изузетним, за њега нису важила правила и начела примењена на све друге народе. За разлику од Кине, Кореје и делимично Кубе, ми нисмо имали заштиту величине или посебног политичког пута који даје резутате… Нисмо чак имали ни заштиту океана коју је уживала Кастрова република. Великом делу народа, родољубивог и правдољубивог, чинило се да је социјалистичка власт негде погрешила – да је одвојила од себе традиционалне савезнике, да је делила уместо да уједињује народ, да је грешила стратешки… те да би неко други на њеном месту постигао боље и више. Донекле, опозиционари су имали право: Милошевић је 1989. био правоверни комуниста, чија је прагматична природа гледала на политичко наслеђе распадајуће савезне партије, а не на некакав српски народ који га је у песмама поредио са Христом и вождом Црним Ђорђем. Но пред светом је испало да он одбацује демократију, док је Албанци, Хрвати и други напротив желе. На самом почетку давао је налоге да буду забрањене поједине новине, хапшени опозиционари и тучени демонстранти, уместо да уједињује народ. Никола Пашић је у сва три рата ушао у великој, концентрационој влади. Милошевић је санкције и ратове видео као глобалну временску непогоду, борбу спољну и унутрашњу – баш као Шпански грађански рат. Његова прододица и он изјавама и делима давали су разлог народу да закључи, како они не верују у српску националну идеју, презиру демократију, немају сажаљења за малог човека и не хају за мишљење јавности. Од куће Геце Кона, коју је купио за мали новац, до седамнаест слупаних аутомобила којима се на Минимаксовизији хвалио војске ослобођени Марко Милошевић, ништа није било производ некаквих медијских пулова великих сила. То је дошло тек касније. Но, када је Милошевићев режим коначно пао, било је то могуће само уз страну помоћ. Да је изостала, већа је вероватноћа да би ондашњи социјалисти на мноштво окупљено исред Савезне скупштине пустили тенкове него што би признали изборни пораз. Да је режим дотрајао сведочи и лак и брз пут ДОС-а до прелазне владе, нових избора, коалиције са СНП-ом и сарадње председника републике Милутиновића.
Ствари су се после лоше развијале по демократију. Осим у ситницама, САД и савезници током шеснаест година ништа и нигде нису дали за право Србији. Земља је стално била под притисцима, а од 2001. стотине милиона долара уложено је у једну квислиншку структуру (невладине организације) која треба да управља владама, мења политичку елиту и никоме у Србији не полаже рачуне. Установе какве су правосуђе, просвета и војска заузете су од оних који су само неколико година раније бомбародавли Србе. Технолошки напредак учинио је да је лакше утицати на грађане него раније. Таквим инжењерингом дошли смо до парадоксалне ситуације да је већина грађана јединствена око негативног става према ЕУ, али је зато подршка Унији у парламенту безмало на 90%. Упркос сагласности грађана око кључних политичких питања наметнута нам је једна класно-естетска подела која је грађане дубље посвађала него што је то био случај пре тридесет година.
Можемо бити партијски фанатици, инатлије које мрзе лично, али ко жели да смени ову и овакву власт треба да то учини на исти начин на који се она домогла свог првог мандата
Данас, међутим, имамо много јаснију ситуацију него деведесетих година. Ако неко – ко прави црне листе, не дозвољава демократске процедуре на универзитету (који је претходно силом затворио), подржава највеће расисте који јавно вређају српски народ и користи новац страних фондова – тврди да може да промени Србију набоље посредством покрета анонимних чије листе попуњавају људи из иностранства финансираних невладиних организација, не треба бити много обавештен и интелигентан па закључити да је извесно како су све српске власти од 1990. до данас боље од тога. Можемо бити партијски фанатици, инатлије које мрзе лично, али ко жели да смени ову и овакву власт треба да то учини на исти начин на који се она домогла свог првог мандата. Такође, сигуран сам да умни, паметни, храбри и вредни људи из опозиције (најшире гледано) нису ништа гори од Војислава Шешеља и његових присталица. Они су без стране помоћи ишли у народ и за седам година постали способни да победе на председничким изборима. Након петог октобра требало им је три године да постану најјача политичка странка, а даљих девет година да дођу на власт. Ево, од 2012. је прошло више времена, данашња опозиција има на располагању више медија него што су радикали имали пре 2012. а ипак не видим напредак.
Обојена револуција може Србију и Србе да доведе само у тежи положај од оног у коме су се налазили 2000. или 2012. године. И последице ће бити много горе.
