Ако Србија жели да врати препознатљивост у свету роботике, морамо да отварамо питања нашег времена: како да роботи безбедно раде са човеком, како вештачка интелигенција да буде поуздана у реалном окружењу и како роботика да допринесе продуктивнијој и хуманијој индустрији
Вероватно нема много људи који би Србију сврстали међу земље које су промениле историју роботике. А ипак, неке од идеја без којих данас не би било хуманоидних робота настале су управо у Београду. Док свет улаже милијарде у машине које ходају, уче и сарађују са људима, принципи на којима почива део савремене роботике развијани су на Електротехничком факултету и у Институту „Михајло Пупин“ још пре више од пола века.
Колико је од тог наслеђа остало до данас, где се Србија налази на светској роботичарској мапи и може ли поново да постане препознатљиво име у овој области, разговарали смо са професором роботике на Електротехничком факултету у Београду Костом Јовановићем.
Да ли је могуће да Србија поново постане препознатљиво име у роботици или су времена великих националних научних школа неповратно прошла?
Мислим да су времена затворених националних научних школа, у оном облику у којем су постојале у другој половини 20. века, углавном прошла. Данас нико озбиљан не развија роботику сам. Ни велике земље, ни највеће компаније, ни најбогатији универзитети. Роботика је превише сложена област: она тражи електронику, машинство, рачунарство, вештачку интелигенцију, сензоре, актуаторске системе, ергономију, медицину, право и етику. Зато се врхунски резултати данас најчешће стварају у међународним мрежама.
Али то не значи да Србија не може поново бити препознатљиво име у роботици. Напротив. Мала земља не мора да буде највећа да би била важна. Она мора паметно да изабере области у којима може да допринесе знањем, оригиналним методама, добрим кадровима и јасном истраживачком нишом.
ФОТО: Приватна архиваАко Србија данас поново тражи своје место у свету роботике, где су наше највеће шансе?
Управо у ономе што се данас дешава на ЕТФ-у. Добар пример је пројекат CITADELS, велики европски пројекат из престижног програма Хоризонт Европа, којим руководи ЕТФ, а на коме учествује 10 партнера из девет земаља. Тема пројекта је развој технологија које су у самом врху савремене роботике и Индустрије 5.0: унапређење колаборативних роботских система, интерфејса човека и робота, проширене реалности и метода вештачке интелигенције у интеракцији човека и робота. То су управо оне области у којима се данас одлучује како ће роботи изаћи из изолованих индустријских ћелија и постати безбедни, корисни и прихватљиви сарадници човеку.
На основу чега данас можете да тврдите да Србија има своје место на светској мапи роботике?
У последњих неколико година имамо научне резултате објављене у угледним светским часописима, као што су IEEE Robotics and Automation Magazine, IEEE Robotics and Automation Letters, The International Journal of Robotics Research, IEEE Transactions on Control Systems Technology и Artificial Intelligence Review. Такве публикације нису само ствар академске статистике. Оне значе да се резултати настали на ЕТФ-у вреднују у међународној научној заједници и да се Београд поново појављује на мапи центара који се баве новим, актуелним и релевантним темама у роботици.
Такође, ту морамо поменути и друге институције, где осим Института „Михајло Пупин“ имамо и Машински факултет чији професори имају препознате позиције у развоју политика роботике на нивоу Европе и Факултет техничких наука у Новом Саду чији студенти имају запажене резултате на неким студентским такмичењима у мобилној роботици. И оно што је веће од свих резултата јесте чињеница да смо у последњих неколико година, кроз међународну сарадњу и подршку водећих центара роботике у Европи, успели да створимо један афирмативни амбијент да млади и паметни људи могу да раде на роботским технологијама у Србији и да сада на ЕТФ-у у оквиру наше групе ETF Robotics постоји група људи са искуством рада у центрима роботике у Немачкој, Француској, Италији, Словенији, па чак и са докторатима универзитета из ових земаља.
Многи данас мисле да је роботика у Србију стигла тек са новим технолошким таласом. Колико је заправо дубока традиција роботике у Београду и на ЕТФ-у?
Тај утисак је разумљив, јер се данас о роботици говори кроз призму вештачке интелигенције, хуманоидних робота, великих технолошких компанија и нових индустријских инвестиција. Међутим, роботика у Београду није нова појава. Напротив, то је једна од области у којој је Београд имао веома рану, међународно препознату, па чак и водећу улогу.
Ми морамо паметно да изаберемо области у којима можемо да допринесемо знањем, оригиналним методама, добрим кадровима и јасном истраживачком нишом
Ако говоримо о ЕТФ-у и ширем београдском академском простору, корени роботике сежу у време када роботика још није била масовна индустријска дисциплина. Већ шездесетих година у Београду су настајали резултати који су били испред свог времена: Београдска шака, рани радови из рехабилитационе роботике, антропоморфни механизми, егзоскелети, теорија кретања и стабилности ходајућих машина. То нису биле демонстрације ради демонстрације, већ озбиљни научни и инжењерски покушаји да се разуме како машина може да се креће, манипулише предметима и помаже човеку.
Колико је Београд тада заиста био важан на светској роботичарској мапи?
Оно што је највише обликовало роботику на светском нивоу јесу теоријски концепти о моделирању динамике робота, укључујући и чувену теорију академика Миомира Вукобратовића о теорији нултог момента која говори о одржању динамичког баланса ходајућих робота. Књиге наших научника, укључујући и Вукобратовића или професора Вељка Поткоњака са ЕТФ-а, биле су преведене на јапански и кинески језик, а управо су ове две силе највише обликовале роботику какву данас знамо.
Када говоримо о Београдској школи роботике, на кога се заправо мисли?
Важно је рећи да се та традиција није развијала само на једном месту. Институт „Михајло Пупин“ био је стожер такозване Београдске школе роботике, а ЕТФ, Машински факултет и други центри чинили су један научни екосистем. Данас бисмо рекли да је то био интердисциплинарни простор, али тада се то често радило природно: електротехника, аутоматика, механика, медицина, биомеханика и рачунарство сусретали су се око конкретних проблема.
ФОТО: Приватна архиваЗато бих рекао да роботика није стигла у Србију са новим технолошким таласом. Нови талас ју је само поново учинио видљивом широј јавности. У стручном смислу, Београд је у роботици одавно имао место које је било много веће него што би се очекивало од земље наше величине.
Колико су радови Томовића, Ракића и Вукобратовића данас присутни у савременој науци и настави?
Они су присутни на два нивоа. Први је историјски и симболички: када студентима говорите о Београдској шаци, о Рајку Томовићу и Миодрагу Ракићу, или о Миомиру Вукобратовићу и концепту нултог момента, ви им показујете да наука није нешто што се дешава искључиво негде другде. То је веома важно за самопоуздање младих људи. Није исто када студент учи роботику као увозну дисциплину и када схвати да су професори и истраживачи из Београда учествовали у њеном глобалном формирању. Исто тако, када студенти у другим земљама уче о теорији која је настала у Србији, то доприноси кредибилитету у међународној роботичарској заједници.
Да ли су њихове идеје данас само део историје или и даље живе у савременим роботима?
Управо тај, стручни ниво, можда је још значајнији. Вукобратовићев концепт нултог момента, познат као ZMP, и даље је део основног језика хуманоидне роботике и анализе стабилности хода. Наравно, савремени системи користе много софистицираније методе, оптимизацију, предиктивно управљање, учење из података, али се многе од тих савремених идеја и даље наслањају на питања која је та школа поставила: како одржати стабилност, како планирати ход, како описати интеракцију тела и подлоге, како управљати сложеним антропоморфним системом.
Томовић и Ракић су, кроз Београдску шаку, отворили питања која су и данас централна у роботици: како направити шаку која се прилагођава предмету, како повезати механику, сензоре и управљање, како направити машину која није само снажна и прецизна, него и функционално блиска људском покрету. То су питања која данас видимо у меким роботима, биоинспирисаним актуаторима, роботским протезама и хуманоидним платформама.
Како се тај континуитет преноси на нове генерације истраживача?
У настави је тај континуитет драгоцен. Не учимо студенте само формулама и алгоритмима, него и начину размишљања. А тај начин размишљања код Томовића, Ракића и Вукобратовића био је дубоко инжењерски: разумети човека, разумети механизам, па тек онда правити робота.
Да ли данас постоји нешто што подсећа на некадашњу Београдску школу роботике или је тај континуитет прекинут?
Континуитет сигурно није исти као седамдесетих или осамдесетих година. Променили су се држава, индустрија, систем финансирања науке, глобална технолошка сцена и начин на који се данас граде велике истраживачке школе. Некада су националне лабораторије и институти могли да носе читаве области. Данас се роботика развија кроз међународне пројекте, универзитетске мреже, сарадњу са компанијама, европске конзорцијуме и интердисциплинарне тимове.
Али не бих рекао да је континуитет прекинут. Пре бих рекао да је променио облик.
У том контексту морам да нагласим и отварање Палате науке, као јединственог места на простору много ширем од Србије, где Задужбина Миодрага Костића у сарадњи са ЕТФ-ом пружа прилику новим генерацијама младих талената да се образују и баве научним радом у афирмативном простору. Палата науке окупља академску заједницу, студенте, младе таленте, али и све већи број научника из Европе и света који својим присуством и саветима дају импулс образовању у области и развоју роботике и других високих технологија која се у Србији дешава.
Где се данас у Србији највише развија роботика?
Данас на ЕТФ-у, у Институту „Михајло Пупин“, на Машинском факултету, ФТН-у у Новом Саду, у Нишу, Крагујевцу, Чачку и другим срединама постоје људи који се озбиљно баве роботиком, аутоматизацијом, вештачком интелигенцијом, мехатроником, рехабилитационим технологијама и интеракцијом човека и робота.
Посебно је важно што у нашој заједници постоје изузетно поштовање и сарадња између академских центара, факултета и института у којима се роботика гаји. То није случајно. У великој мери сви ти центри, директно или индиректно, потичу из традиције Београдске школе роботике. Неко је из ње произашао кадровски, неко кроз наставне програме, неко кроз научне теме, а неко кроз вредносни однос према роботици као дисциплини која мора да буде озбиљна, математички утемељена, експериментално проверена и усмерена ка човеку.
По чему се савремена роботика разликује од оне коју су развијали пионири ове области?
То више није иста школа у институционалном смислу, али постоји иста амбиција: да не будемо само корисници технологије, него да доприносимо методама, алгоритмима и знањем које други могу да користе.
ФОТО: Приватна архиваШта мала земља попут Србије данас може да понуди свету роботике?
Рекао бих да Србија не треба да покушава да копира велике индустријске силе. Није реално да се такмичимо са Кином, Јапаном, Немачком или Сједињеним Државама у масовној производњи робота. Али јесте реално да будемо препознатљиви по знању: по алгоритмима, по методама управљања, по разумевању интеракције човека и робота, по примени вештачке интелигенције у физичким системима.
Шта је потребно да Србија заиста поново постане препознатљиво име у роботици?
Наша највећа предност су људи. Имамо врло добре студенте техничких факултета, снажну математичку и инжењерску базу и истраживаче који су навикли да са релативно скромним ресурсима остварују међународно релевантне резултате. Али потенцијал није довољан сам по себи. Ако желимо да Србија буде препознатљиво име у роботици, потребни су стабилна подршка универзитетима, дугорочно финансирање истраживања, савремена опрема, докторске школе, сарадња са индустријом и простор за домаће иновативне компаније.
Другим речима, не треба да сањамо повратак у прошлост. Београдска школа роботике била је велика зато што је у свом времену отварала нова питања. Ако данас желимо сличну препознатљивост, морамо да отварамо питања нашег времена: како роботи безбедно раде са човеком, како уче из физичке интеракције, како проширена реалност може да помогне комуникацији човека и робота, како вештачка интелигенција може да буде поуздана у реалном окружењу и како роботика може да допринесе индустрији која је продуктивнија, али и хуманија.
Зато верујем да велике националне школе у старом облику можда јесу прошлост, али препознатљиве научне заједнице нису. ЕТФ и шира роботичарска заједница у Србији данас показују да имамо и традицију и савремене резултате. Кључно је да ту традицију претворимо у стратегију, а таленат у стабилан систем.
