Запис – дуб опстанка нације

Под крошњом закрштеног стабла вековима су се окупљали мештани да измоле кишу, добар род и заштиту од невоља, мирећи завађене и потврђујући припадност заједници. Тако је један древни обичај постао чувар колективног памћења српског села

У сеоским славама и преславама – које зовемо обетине, заветине или како се негде каже, „срећне литије“ – учествује цело село или заселак. Овим обичајима слави се живот на прагу пролећа, по завршетку Васкршњег поста, када почиње јек на њивама и када воће олиста.

Игра и обред свој масовни врхунац доживљавају у Тројичној недељи (Духови – Педесетница, педесети дан по Васкрсу). У народу се празновање Свете Тројице из недеље премешта у Духовски понедељак у суседном селу, па у следеће на Друге Тројице (Духовски уторак). У народној традицији, заштитник села и велике породичне задруге може бити одређени светитељ, Пресвета Богородица или Света Тројица, са молитвом да сачува усеве од градоносних облака и пошаље довољно сунца.

Занимљивост о пореклу речи: Реч литија потиче од старогрчке речи lite (λιτή), што значи понизна молба или молитва. У нашем народу се овај израз духовито и симболично повезао са фразом „да лије (киша) ко за литије“, као народно тумачење и асоцијација, јер су се литије често обављале ради молитве за кишу и родну годину, све до почетка Петровског поста. У тој колективној светковини у славу Христа и природе, а за опште добро, запис представља Свето дрво. Он има кључну улогу као тачка окупљања, место ритуалне молитве, као и полазиште и исходиште литијске процесије.

Запис је закрштено, посебно издвојено дрво, које се у српској традицији сматра светим. Као цркви под крошњом, народ му побожно прилази и тако се према њему опходи

Корени ових народних обичаја код Срба сежу у далеку прошлост претхришћанске митологије. Пре уздизања крста и изградње цркава, код Словена је одабрано дрвеће сматрано светилиштем посвећеним богу Перуну. Храст је био тотемизовано дрво бога грома, те се „под отвореним небом“ обављала служба и приносила жртва. Након преласка Руса у хришћанство, управо су на местима Перуновог светог дрвета подизани први манастири.

ФОТО: Саша Савовић

Запис је закрштено, посебно издвојено дрво, које се у српској традицији сматра светим. Као цркви под крошњом, народ му побожно прилази и тако се према њему опходи. Корени веровања у запис (закрштени дуб) додирују мисао на далеке прапретке, а време их је неосетно накалемило на православље.

Већина села Шумадије, „са ове или оне стране Рудника“, има Запис – један или више. Некада је сваки заселак на свом рубу (међи са другим селом) имао свој запис, а село би један проглашавало за Главни, дајући му име Састанак или Порта. Добро је да имање има запис, јер он штити земљу и домаћинство од непогода, урока и нечастивих сила.

Запис је најчешће храст (лужњак, цер, граница или бјел), јасен или липа, а може бити било које постојано самоникло дрво, па и воћка: јабука, трешња, орах, крушка. На обронцима Сувобора, у црквеној порти, запис је бор. У гружанском крају постоји и један запис-камен који зову Престо. У селима где нема цркве, честа је појава Часне трпезе (каменог олтарског престола) у непосредној близини записа односно, пред њим.

ФОТО: Саша Савовић

Дуб записа се обележава крстолико, урезом крста у кори са западне стране. Величина закрста није ограничена димензијама, а као алат се користи нож (најчешће перорез) или понегде мања секира. Пре уписивања крста у дуб и новог поцртавања, свештеник молитвено благосиља стабло, освећује га пречасним вином и пошкропљава босиљком. Домаћин у чијем је атару запис, уз благослов свештеника и присуство укућана и комшија, обнавља га полугласном молитвом и новим урезом у кори с пролећа, када се дрво буди.

Те литијско-крстоношке дане зовемо обетине, заветине или преславе. То је свечан, нерадни дан и под записом се служе храна и пиће, а неретко буде и музиканата. О литијама крстоносци, углавном замомчени младићи, носе рипиде и барјаке пратећи свештеника. Некада је учитељ био на челу поворке ђака и певало се Богу. Домаћин је са укућанима под записом дочекивао крстоноше, а после молитве и освећења следило је послужење.

Кретало се од Главног записа укруг, обилазећи све записе у селу по засеоцима. Ако је село велико и има десетак записа, крстоноше су имале одмориште код неког од њих. Повратком на полазну тачку, код првог записа, омладина би се у предвечерје скупљала у центру села где је почињала игранка. Некада су се у Шумадији под записом деца крштавала, народ се причешћивао, враћао се зајам у новцу, а кмет је мирио завађене.

У Гружи, у селима Доња Врбава и Липовац, на Водену суботу, удате жене на раскршћу путева пале свеће за утопљенике и намењују их онима који су дигли руку на себе. Молитва је нема – без изговарања речи, чак ни шапатом. Тек по повратку Главном запису, који се окади тамјаном, може да се проговори.

Дуб записа се обележава крстолико, урезом крста у кори са западне стране. Величина закрста није ограничена димензијама, а као алат се користи нож (најчешће перорез) или понегде мања секира

Ако је запис воћка, плодови се не једу, а велики је грех пењати се у његову крошњу. О литијама запис се опасује црвеним концем (да буде здрав), а девојке га ките пољским цвећем и младим, тек стасалим плодовима оближњих усева (најчешће класјем пшенице). Тако се запис „прима“ за родну годину. Сличан ритуал постоји и у сестринству манастира Враћевшница, где се први плод поврћа (краставац или парадајз) ставља поред иконе на један дан.

О Задушницама под записом могу горети свеће, али поиздаље, да се стабло не би запалило. Запису је строго забрањено ломити гране, сећи га или га скрнавити духовно и физички. Дозвољено је једино запевати весело, заиграти, наздравити, целивати се и прославити. Ако гране овог дрвета отпадну услед ветра или старости, оне се не ложе нити се било куда односе; слажу се у сноп крај дуба да иструну, како би их земља примила у своја недра.

ФОТО: Саша Савовић

Урушени запис услед олује, времешности или располућен ударом грома, може да се обнови новом садницом или изабраним оближњим младаром који се добро ужилио. Тада свештеник са домаћином „занови“ запис, а ако се занавља запис-воћка, он може бити и калем.

Некада је литијска поворка песмом од јутра до поподнева пешице ишла од Главног записа ка осталима, како су хронолошки распоређени. Данас се до њих долази тракторима или аутомобилима. Да би све ишло брже, у неким селима се скраћује поступак литијске процесије, па се крстоносци задржавају само под једним записом, док се остали проглашавају „далеким“. Као оправдање користе се изговори: „Лош је горе пут, нема никога“, „Та је кућа празна, неће бити никог да нас послужи“, „Немамо времена, охладиће се прасе…“

Запис има свог домаћина који може бити сталан или се мењати сваке године по договору. Наследством потомак добија запис и чува га док је жив, или га женидбом сина намењује у наслеђе. До краја Другог светског рата у поворци крстоноша били су само мушкарци: свештеник, кмет села, учитељ и ђаци. Ако село нема цркву, оно има запис и то место зове Порта, Црквине, Црквиште, Сабор или Састанак. У рудничко-таковском крају има записа који се налазе у самим црквеним портама, као на пример у селу Шарани (засеок Савинац) или код Каменичке цркве у селу Дружетићи.

Као јавни култ, запис је одолео вековима и дубоко се поштује. Ко се огреши о запис, стиже га клетва; село тада шапуће и упире прстом у такве породице. Онемеле куће које су се некада огрешиле о запис могу да се занове ако се обнови запис на месту где су га преци оскрнавили, или на имању новог домаћина. У давна времена усмено су преношени табуи о обележеном дрвећу, као и веровања да су нека од њих станишта вила и вештица („привидело му се код записа“).

Литијање селом као јавна светковина и групно окупљање под записом, које има верски карактер, било је строго забрањено од стране комунистичке власти у Србији након 1945. године, неретко уз казне батинама и хапшењем присутних сељана. Тек деведесетих година прошлог века овај обичај је доживео свој повратак. Народ се „променио“, али је верски обред остао исти. Многа записна места су обновљена, а постоје села где је број закрштених стабала данас премашио бројку из периода пре Другог светског рата.

Реч запис често служи као име за разна удружења или кафане (као на пример у Такову). Као истакнута географска тачка на брду или раскршћу, запис је често и топоним уписан у војне топографске карте. На територији општине Горњи Милановац, у 63 насељена места забележена су 202 закрштена стабла. Та бројка је променљива јер се стара стабла руше услед старости или временских непогода.

Већина локалних самоуправа у Србији има дрвећа која је Завод за заштиту природе Србије прогласио за заштићена природна добра одређене категорије. Међу њима су и записи, попут Мазовића записа у Доњој Црнући, за који стоји: „Стабло храста цера има велику естетску вредност, доброг је здравственог стања, виталности и плодности. Његов изглед, димензије и старост учвршћују га у споменике природе ботаничког карактера.“

ФОТО: Саша Савовић

„Село моје са сузама без лека“

(Лућијан Блага)

Засигурно, запис који је медијски највише експлоатисан и око којег се подигла највећа стручна и јавна полемика јесте храст лужњак у Шаранима, у засеоку Росуље. У старту је погрешно именован као „храст са Савинца“, иако је Савинац само суседни заселак села Шарани.

На имању Алексија Маркељића овај храст је 2003. године Музеј рудничко-таковског краја предложио Заводу за заштиту природе Србије за законску заштиту, као споменик природе. Нажалост, то се није догодило јер поменути лужњак није испуњавао минимум фитопатолошких услова за успешну заштиту. Остаће дуго упамћен као најдебљи дуб међу свим записима од Рудника до Сувобора, обима 7,80 метара и са крошњом која је правила хлад на површини од 4 ара. Околина записа је била редовно кошена ливада, млад воћњак и бунар питке воде. Храст лужњак је био висок око 40 метара и налазио се у близини асфалтираног пута Дренова–Милићевци. Једина брига мештана била је што је врх крошње престао да листа, што шумари препознају као почетак вегетативног краја сваког стабла. Поуздан је податак да је свештеник са крстоношама последњи пут био под овим горостасом 1945. године.

У лето 2013. године овај див-запис нашао се у невероватној медијској и политичкој жижи јавности. Трасирањем ауто-пута Милош Велики (Коридор 11) предвиђено је да будуће траке пута прођу тачно преко записног места, што је подразумевало уклањање храста. После неколико наслова у локалним новинама, по устаљеној пракси, новинари-дописници из Горњег Милановца почели су да развијају тему. Сечење храста постало је тема број један у свим средствима јавног информисања, па и на говорници Парламента Србије. Невладина организација „ГМ-Оптимист“ покренула је акцију „Храст не сме пасти – Храст герила“. На њиховом сајту, специјално отвореном за ту прилику, преко 10.000 потписника дало је подршку противљењу уклањању храста.

Како то обично бива у Србији, у све се умешала политика. Некадашњи министар грађевинарства и урбанизма Велимир Илић предложио је бајковиту идеју физичког измештања храста на друго, сигурније место. Након јавног исмевања ове идеје од стране струке, предложено је да „Росуљаш“ буде заштићен челичним плочама и пасарелама – уз објашњење да корење стабла неће сметати ауто-путу, да ће плоче спречити нагњечење корена, а да ће се стабло вештачким путем, преко пумпи, заливати свакодневно.

„Лењирска идеологија“ онога ко је трасирао ауто-пут из канцеларије Института у Београду, а да никада није изашао на терен, посебна је тема. У општој расправи „за и против“ многи новинари су се обрукали износећи нетачне податке: да је старост храста између 600 и 800 година, да су се под њим причестили јунаци пред полазак у Бој на Косову, па чак и да припада Нишкој епархији (извор: Блиц).

Професор Шумарског факултета у Београду у пензији др Слободан Вучићевић, изнео је мишљење за Магазин (недељни додатак Политике) да поменути храст може бити само вршњак записа у Такову, који је закрстио кнез Михаило, или оног зановљеног после Мајског преврата 1903. године (јер се претходни, устанички, срушио у олуји пре убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић).

Литијско-крстоношке дане зовемо обетине, заветине или преславе. То је свечан, нерадни дан и под записом се служи храна и пиће, а неретко буде и музиканата. О литијама крстоносци, углавном замомчени младићи, носе рипиде и барјаке пратећи свештеника

Нико од новинара није пренео у целости изјаву тадашњег настојатеља манастира Савинац, јеромонаха Партенија, да се стабло може молитвено разрешити (открстити), под условом да се пре тога у потесу Росуље освећењем занови нови запис. До тога није дошло, а окупљања (групна и појединачна) су настављена. У Политици је освануо и коментар протојереја-ставрофора Стојадина Павловића (главног и одговорног уредника Телевизије Храм), који је дао духовно разуман и прагматично помирљив осврт на ситуацију. Медијска хистерија је довела до тога да се са терена извештавало уз погрешно акцентовање, па је Савинац прозван „Савинци“, а на државном Јавном сервису чак „Савинце“. Одушевљен свакодневним говорима испред ТВ камера, председник МЗ Шарани ритуално је облачио црвену мајцу са ликом Јосипа Броза на којој је писало: „Врати се!!!“

ФОТО: Саша Савовић

Храст у Росуљама оборен је са три моторне тестере 23. јула 2015. године, у шест сати ујутру. Радове је извео подизвођач компаније „Азвирт“ (Азербејџан), која је била задужена за градњу деонице Љиг–Прељина на ауто-путу „Милош Велики“. Тог јутра стигле су тешке машине за рашчишћавање, а са њима и бројни дописници. Храст је унутра био видно труо услед деловања поткорњака и стрижибубе. Дописници су се брзо снашли и истог дана лансирали вест да „на Савинцу стока угињава изненада и масовно“, иако је тих дана термометар показивао и до 40 степени целзијуса у хладу. Музејска установа у Горњем Милановцу је предлагала да се од здравих делова дуба израде крстићи који би се продавали у корист Фонда за школовање деце без родитеља.

Остаци одсеченог дива премештени су у двориште економије цркве Светог Саве на Савинцу и убрзо су пали у заборав. Марија Жижовић, филмски режисер из Београда (која је филмску режију завршила у Москви), екранизовала је документарно-краткометражни филм Храст старији од Америке, који се бави управо темом овог храста-записа у Росуљама. Нови запис на овом месту никада није зановљен.