Ова операција не представља само пуку историјску референцу, већ и пример како брза, одлучна и бескомпромисна реакција безбедносних органа чини разлику између опстанка државе и општег хаоса, а то у ова осетљива времена никако не треба заборавити
У јавности се савремени покушаји дестабилизације држава кроз насилне преврате често третирају као „производ“ новијег времена, при чему се губи из вида да су заправо седамдесете године прошлог века биле „златно доба“ политичког тероризма, који се манифестовао и на подручју државе чији је градивни елемент била Србија. У складу са тим, и након више од пола века корисно је подсећање на један од најдраматичнијих, али готово заборављених испита за безбедносне структуре тадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије – СФРЈ, оличен у супротстављању покушају „увоза револуције“ од стране радикалне усташке емигрантске групе, који је у јавности познат под називом акција „Радуша“.
Анализа тадашњег ефикасног, али болног одговора државе, који је осим ликвидације терориста, нажалост резултирао и губицима међу припадницима снага безбедности, могла би да понуди битне одговоре и за асиметричне претње са којима се свет данас суочава. У контексту актуелних сукоба на подручју Европе и Азије, као и примера политичке поларизације и нестабилности на Балкану, ова историјска епизода би требало да нас подсети да је стабилност драгоцена, као и да је правовремена реакција првенствено обавештајног, а потом и других сегмената безбедносног апарата, једна од најважнијих брана пред анархијом. Иако су седамдесетих година прошлог века коришћени класично оружје и герилска тактика, док се у актуелном периоду за дестабилизацију држава користе хибридни удари, лажне вести, сајбернапади и локални екстремисти контролисани споља, сада је, као и тада, кључ успешне одбране у правовременој информацији, по којој се поступа пре него што терористи и екстремисти уопште и започну своје насилно деловање.
План је био да група почне са освајањем мањих места, уз ликвидације припадника полиције и других „режимских људи“, као и српског становништва
У периоду након Другог светског рата, безбедносни органи новоформиране државе су се континуирано и посвећено супротстављали агресивном наступу групација дефинисаних као „непријатељска емиграција“, који је био усмерен на подривање, али и насилно рушење уставног поретка и промену власти. На том плану је под нарочитом пажњом била и терористичка организација Хрватско револуционарно братство – ХРБ, чији је прокламовани циљ, од њеног оснивања 1961. године, био да оружаним путем, диверзијама и терористичким актима створи услове за обнављање усташке Независне Државе Хрватске.
Тадашња Служба државне безбедности – СДБ будно је пратила планове и активности те групе, о чему је редовно информисала државно руководство СФРЈ, тако да нису прошли незапажено ни трансфери припадника ХРБ из Аустралије у државе западне Европе, где су били организовани, обучавани и припремани за убацивање на територију СФРЈ са циљем „подизања устанка“. Како би пре покушаја реализације тих планова обезбедили политичку подршку западног фактора, руководиоци ХРБ су још крајем шездесетих година прошлог века интензивно настојали да успоставе присне контакте са званичницима појединих земаља, тако да су с тим циљем формирали и групе добровољаца, које су упућиване на поприште тадашњих сукоба у Вијетнаму и Израелу.
Будући да је руководство ХРБ дошло до одређених процена како би током 1972. године у Европи могла да избије велика економска криза, услед које би инострани радници били отпуштани, а што би условило и значајан број принудних повратника у СФРЈ, за које не би било могуће обезбедити адекватан прихват, закључили су да би то могао да буде прави тренутак за „подизање устанка“, подстицањем додатног незадовољства међу грађанима. С тим циљем су планирали и спровођење диверзантско-терористичких акција на подручју СР Србије и на граници са Бугарском, како би изазвали заоштравање односа између СР Србије и СР Хрватске, као и између СФРЈ и Бугарске. У склопу припрема за реализацију тог плана, из Аустралије су у Европу још током 1969. године почели сукцесивно да долазе најекстремнији и најбоље обучени припадници ХРБ, предвођени браћом Андрић – Амброзијем, који је имао надимак Домагој, и Адолфом.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНакон избијања студентских протеста у Загребу, у склопу ширих друштвено-политичких и безбедносних процеса познатих под називом „Хрватско пролеће“, поједини лидери ХРБ су сматрали да терористичке групе одмах треба да се убаце на територију СФРЈ како би „подржале студенте у њиховој борби“. Међутим, децембра 1971. године је на састанку руководства ХРБ у Стразбуру ипак донета одлука да се тај вид политичке нестабилности свакако искористи, али да се, с обзиром на његово дуготрајно дејство, са убацивањем терористичке групе сачека до лета 1972. године. Непосредно пре тога, затровао би се водовод у Београду и подигле у ваздух поједине веће трафо-станице у Загребу, како би тиме изазване паника и пометња олакшале реализацију задатака групе.
План је био да група почне са освајањем мањих места, уз ликвидације припадника полиције и других „режимских људи“, као и српског становништва. У случају заробљавања припадника ЈНА, планирали су да војнике хрватске националности приморају да ликвидирају своје претпостављене и војнике других националности, чиме би их нераскидиво везали за себе. Лидери ХРБ били су чврсто уверени и у то да ће их хрватски народ дочекати као ослободиоце, те да ће припадници ЈНА хрватске националности и самоиницијативно прећи на њихову страну, у складу са чим су рачунали да ће за свега неколико дана њихова терористичка група прерасти у респектабилну „армију“.
У реализацији ових активности, руководство ХРБ је рачунало и на помоћ појединих свештеника римокатоличке цркве коју су, како се испоставило, и добили, и то како на подручју Аустралије, а накнадно и Аустрије и Француске, тако и на подручју саме СФРЈ, након што је терористичка група отпочела са реализацијом својих активности.
С обзиром на то да је СДБ ове активности ХРБ пратила још од фазе почетног планирања, крајем децембра 1971. године започет је интензиван рад на припреми спречавања и пресецања те терористичке делатности, а 15. јануара 1972. године је формирана и међурепубличка оперативна група, задужена да осмисли и спроведе ефикасан модел супротстављања терористима ХРБ. Након тога је одржан и састанак СДБ са представницима војних служби безбедности, што је 16. фебруара 1972. године резултирало доношењем заједничког „Акционог програма служби безбедности на супротстављању диверзантско-терористичкој активности непријатељског дела емиграције“, којим су конкретизовани и прецизно дефинисани задаци сваке од служби.
У периоду након Другог светског рата под нарочитом пажњом тадашње Службе државне безбедности – СДБ је била терористичка организација „Хрватско револуционарно братство“ – ХРБ, чији је прокламовани циљ да оружаним путем, диверзијама и терористичким актима створи услове за обнављање усташке Независне Државе Хрватске
Иако се СДБ нашла пред веома сложеним проблемом продирања у језгро терористичке групе Амброзија Домагоја Андрића, посредством својих агената је ипак успела благовремено да дође до информација о набавци цијанида за тровање београдског водовода, које су без одлагања прослеђене савезном, републичким и покрајинским политичким руководствима. Међутим, ови руководиоци су добијена сазнања јавно презентовали на својим политичким активима, чиме је практично дошло до деконспирације рада СДБ. Због тога је Служба била принуђена да пронађе нова решења, али је за то понестајало времена, јер су терористи, свесни ризика од откривања, убрзали своје припреме и упркос свим напорима СДБ, успели да измакну контроли и изврше упад на територију СФРЈ.
Са друге стране, ни усташка терористичка група ХРБ није стигла да спроведе све планиране припреме, нити је могла да сачека да се окупе сви који је требало да узму учешће у овој акцији, па је уместо планираних 35 терориста, на подручје СФРЈ ушло њих 19. Поред тога, иако је првобитно било планирано да након убацивања ове, на подручје СФРЈ преко Италије уђу још три групе терориста, две сачињене од припадника ХРБ из Аустралије и једна из Аргентине, до тога није дошло.
Терористичка група ХРБ је из свог кампа у Аустрији кренула око поднева 17. јуна 1972. године, а границу су прешли око 13 часова 20. јуна. Са собом су носили двадесетак пушака, од чега су половину чиниле аутоматске, двадесетак пиштоља, већи број пригушивача, једну бомбу и око 20.000 метака, од којих је део био премазан отровом, а били су опремљени и сетом зимске и летње тактичке униформе. Наравно, са собом су носили и усташки пропагандни материјал, укључујући и заставу НДХ.
Иако су у близину пута Марибор–Дравоград стигли 22. јуна око 3 сата ујутру, адекватан камион успели су да зауставе и отму тек након 10 часова увече. Возача Словенца су онеспособили, везали и повели са собом као таоца, те су се преко Цеља, Севнице, Карловца, Бихаћа и Мркоњић Града довезли до Доњег Вакуфа, где су се 24. јуна, нешто после поноћи, искрцали у близини села Грачаница. Након што су ослободили возача, упутили су се ка планини Радуша. Око 10 часова 25. јуна наишли су на шест ловаца из Бугојна, које су разоружали и након краћег испитивања о њиховој националној припадности и политичким уверењима, те распореду и броју полицијских и војних снага на том подручју, ослободили. Одмах по повратку у Бугојно, ловци су пријавили овај догађај полицији и предали летке које су добили од терориста ХРБ.
Укрштањем тих података са подацима добијеним од отетог возача камиона, као и граничара који је запазио прелазак групе лица, али је првобитно олако помислио да су у питању били залутали ловци или планинари, тек је током 25. јуна 1972. године са високим степеном извесности установљено да је терористичка група из Аустрије прешла на територију СФРЈ и да се налази у рејону планине Радуша. Одмах након тога, Штаб народне одбране је издао наредбу за мобилизацију свих припадника Територијалне одбране у општинама Бугојно, Купрес, Дувно и Прозор, док је у општини Доњи Вакуф уведено и ванредно стање. За руковођење акцијом „Радуша“ формиран је и посебан штаб, којим је у прва два дана руководио командант Републичког главног штаба ТО СР БиХ, да би након тога руковођење преузео начелник СДБ РСУП СР БиХ.
До првих оружаних сукоба је дошло око 9 часова 26. јуна 1972. године, када је ликвидиран Адолф Андрић, али су том приликом погинула и два припадника ЈНА, док је један заробљен. Након сукоба, терористи су се повукли, при чему су се 27. јуна од главне групе одвојилa три њена припадника. Након што је заробљени војник успео да побегне, већа група од 15 преосталих терориста је била опкољена. Међутим, услед слабе обучености припадника ТО, терористи су без губитака успели да се извуку из опсаде, при чему су убили 7 и ранили 9 припадника ТО.
Терористи су након тога почели да се крећу ка Рамском језеру, али су од 27. јуна до 2. јула ликвидирана сва три припадника одвојене групе, која су покушавала самостално да побегну. Преосталих 15 терориста се по доласку на планину Љубуша раздвојило у две групе, које се након тога више нису састале. Током спорадичних сукоба који су уследили, погинула су још 2 припадника ТО, док су двојица била рањена. У међувремену, припадници терористичке групе ступали су у спорадичне контакте са локалним становништвом и појединим свештеницима римокатоличке цркве, који су им пружали одређену помоћ, превасходно у храни и гардероби. Терористи су 8. јула прешли на територију Хрватске, на планину Камешница, док је један припадник групе, који је у ноћи између 12. и 13. јула покушао да се врати на подручје БиХ, био ликвидиран, а затим још један, на истом подручју, два дана касније.
У потери за терористима је било ангажовано укупно преко 10.000 припадника ТО, СУП и ЈНА, при чему је погинуло 13 припадника снага безбедности, а исто толико их је било и рањено
Упркос заседама које су постављане, терористи су, како је то тада званично образложено, због „слабе обучености и кукавичлука“, мада се не може искључити ни намера, односно подршка терористима од стране појединих припадника СУП Хрватске, успели да пређу реку Цетина 15. јула преко бране Перућа, између осталог захваљујући и томе што је управо у том тренутку „случајно“ дошло до нестанка струје, а самим тим и осветљења. Двојица терориста су ипак 21. јула ликвидирана у близини Цетине, при чему је један од њих био и вођа групе Амброз Андрић, а након тога су 24. јула у близини села Горње Огорје ликвидирана још тројица. Последња четворица су ликвидирана у периоду од 25. до 28. јула. Тројица су лишена слободе, осуђена на смрт пред Војним судом у Сарајеву и стрељана 17. марта 1973. године, док је само једном терористи, због тога што је био млађи пунолетник, смртна казна преиначена у казну од 20 година строгог затвора. Тиме је на овај покушај оживљавања Независне Државе Хрватске дефинитивно стављена тачка, те су наредне активности са тим циљем одложене за неких двадесетак година. Иронијом судбине, једини преживели из ове групе је из затвора ослобођен 1991. године, управо у време отпочињања наредног покушаја обнављања тзв. НДХ, те је убрзо затим и погинуо, борећи се за ту идеју.
Обим акције „Радуша“ веома сликовито описује крајње интересантна фактографија, која јасно указује и на то које су све методе и у ком обиму предузимане. Наиме, у потери за терористима је било ангажовано укупно преко 10.000 припадника ТО, СУП и ЈНА, при чему је погинуло 13 припадника снага безбедности, а исто толико их је било и рањено. У току акције „Радуша“ легитимисано је 716.489 лица, извршена је контрола 376.985 моторних возила, обављени су информативни разговори са 23.271 лицем, а упозоравајући са 29.506 лица, утврђен је идентитет 11.407 лица, извршена је провера за 8.811 лица, одузете су 644 путне исправе, расписано је 180 потерница, отказан је боравак за 113 странаца, заведен је надзор над 9.487 лица, извршен је претрес 5.491 лица и 1.098 станова, ухапшено је 830 и приведено 8.168 лица, а поднето је 1.310 кривичних и 6.918 прекршајних пријава.
Иако се историја ретко понавља у истом облику, њени одјеци често звуче застрашујуће познато. У тренутку када се глобални безбедносни поредак распада, а радикалне идеологије поново проналазе плодно тле широм света, прича о овом давно осујећеном покушају насилног преврата добија обрисе свевременог упозорења. У периоду највећих безбедносних и политичких поремећаја од завршетка хладног рата, када Балкан поново фигурира као простор преламања интереса великих сила, акција „Радуша“ не представља само пуку историјску референцу, већ лекцију о томе како брза, одлучна и бескомпромисна реакција безбедносних органа чини разлику између опстанка државе и општег хаоса, а то је лекција коју у ова осетљива времена никако не треба заборавити.
