Диктатура извитоперене „демократске реалности“

Илустрација како Реља Жељски упире прстом док вођа терориста са Космета Аљбин Курти држи говорФОТО: Компас/Илустрација

Избори на Косову и Метохији били су „демократски и инклузивни“, поручила је Каја Калас непосредно после гласања 7. јуна. Међутим, ако су за албанске странке они представљали још једно редовно политичко надметање, за Србе су протекли у атмосфери хапшења, притисака и континуираног сужавања простора за политичко деловање

Одмах након завршетка изборног процеса на КиМ 7. јуна ове године, Висока представница за спољну и безбедносну политику ЕУ Каја Калас честитала је на успешном спровођењу процеса који је оценила „демократским и инклузивним“. Из праведне српске визуре, имајући у виду вести о свакодневном хапшењу наших сународника, укључујући предизборну кампању и сам изборни дан, ова оцена је тенденциозна и нетачна. Она то јесте и када се узму у обзир све опструкције и притисци са којима се суочава највећа српска партија на КиМ Српска листа, али не може се рећи да је тако када је реч о процесу изјашњавања међу Албанцима. Аљбин Курти је, у конкуренцији албанских политичких представника победио по четврти пут заредом и то врло убедљиво и на „демократски“ начин. Дакле, процес је „инклузиван и демократски“ – али само за Албанце.

Припадници нелегалне тзв. Косовске полиције спроводе Србина Владимира Толића у своје возилоФОТО: Printscreen/REUTERS
Припадници тзв. Косовске полиције спроводе Владимира Толића, једног од наводних учесника оружаног сукоба у селу Бањска, из суднице, 26. септембра 2023. године

Током претходних политичких процеса, поред Куртијевог „Самоопредељења“ преостале су само још три албанске парламентарне странке – Демократска партија Косова (ДПК), чији се ранији лидери Хашим Тачи и Кадри Весељи налазе у притвору у Хагу, где им се суди за злочине почињене током сукоба на КиМ, Алијанса за будућност Косова (АБК), чијем се стварном лидеру и оснивачу Рамушу Харадинају судило у Хагу, те Демократски савез Косова (ДСК), који се након смрти свог дугогодишњег лидера Ибрахима Ругове суочава са унутрашњим превирањима и поделама и годинама је био у константном паду подршке бирача. Дакле, на албанској политичкој сцени на КиМ сучељава се лидер албанских студентских протеста из последње деценије прошлог века Аљбин Курти, који наспрам себе има ДСК – партију која је у истој деценији основала и водила паралелни систем тзв. Републике Косова и партије бивших команданата тзв. ОВК – ДПК и АБК. 

Куртијева победа се и пред ове изборе није доводила у питање, само је било неизвесно са којом разликом, односно да ли ће моћи да, само са посланицима мањинских партија које контролише, формира већину од 61 посланика у тзв. Скупштини Косова. И овога пута пресудили су гласови дијаспоре. Покрет „Самоопредељење“ је пре пребројавања гласова пристиглих из албанске дијаспоре имао 48, а након њиховог пребројавања укупно 53 посланика, што је уз 8 од 10 посланика мањинских заједница, те једног посланика са листе „За слободу, правду и опстанак“ Ненада Рашића, укупно 62 места, па Курти у преговоре о потенцијалној широј коалицији опет улази са позиције субјекта који већ има већину.

Куртију је ипак потребна шира коалиција, будући да ће, уколико до јесени не окупи бар 80 посланика у тзв. Скупштини Косова за избор новог тзв. председника, нужно бити расписани нови ванредни избори. Ситуација је таква да без „Самоопредељења“ не може бити окупљен потребан број посланика за избор тзв. председника, а са друге стране, албанске опозиционе партије у дужем временском периоду су континуирано одбијале сарадњу са Куртијем. 

Овога пута, албанске опозиционе партије не искључују експлицитно могућност коалиције са Куртијем, а он сам демонстрира отвореност по том питању. Поједини утицајни страни чиниоци јавно позивају на што брже конституисање свих институција у Приштини и не тако јавно агитују у смеру успостављања „функционалног поретка“. Други део утицајних западних чинилаца радије би у Приштини на власти сарађивао са неким кооперативнијим и мање екстремним, али чини се да је тај део међународних чинилаца, који је подржавао несарадњу албанске опозиције са Куртијем, помало уморан од изневерених нада да би Курти могао пасти са власти након неког од понављања избора, те да је део њих сада спремнији да га прихвати као „демократску реалност“.

Последња изневерена нада је била да би са повратком Вјосе Османи на листу ДСК, чија је потпредседница била пре приступања савезу са Куртијем, резултат могао променити. Наше анализе биле су супротне – да прелазак Вјосе Османи неће битно променити однос снага. Искуство је да је Курти потпуно имун на напуштање од стране најближих сарадника. Дуг је списак оних који су, пре Османи, били његови најближи политички сарадници, а више нису са њим: Висар Имери, Дардан Молићај, Шпенд Ахмети, Иљир Деда, Доарса Кица-Џељиљи, Љибурн Аљиу… Из сваког од тих напуштања Курти је изашао неослабљен, а они који су га напуштали тонули су у мању или већу политичку ирелевантност. 

Поставља се питање на чему се темељи тако висок рејтинг Куртија и његовог „Самоопредељења“. Није без значаја што се у албанској јавности, за разлику од многих својих политичких конкурената не доводи у директну везу са организованим криминалом и корупцијом епохалних размера, али то само по себи није довољно. Курти се не може похвалити добрим резултатима на пољу економије.  На КиМ су и даље пензије најниже у Европи – већина пензионера прима минималну пензију која износи само 150 евра, а максимална пензија за ретке привилеговане износи 318 евра. Минимална нето плата је 391 евро, што је сем Молдавије и ратом захваћене Украјине такође најниже у Европи. Стране директне инвестиције, ако се изузму дознаке дијаспоре, изразито су ниске, а већих инфраструктурних пројеката готово да нема. Нових признања једнострано прокламоване независности такође готово да нема, па је салдо, по том питању, уколико се узму у обзир оне државе које су отпризнале тзв. Косово, заправо негативан. Процес учлањивања тзв. Косова у међународне организације је стао.

Kurtijevi policajci sprovode Srbina optuženog za pucnjavu u Banjskoj, 26. septembar 2023. – видео: REUTERS

Једино чиме се Курти код својих бирача може похвалити јесте пет година континуираних и систематских акција квазидржавног терора против српске заједнице и њених интереса. Нема страних инвестиција, али је Курти зауставио прилив динара. Нема нових капиталних инвестиција у сфери производње електричне енергије, али је Курти финиширао издвајање тзв. Косова из електроенергетског блока са остатком Србије, Северном Македонијом и Црном Гором и прикључио га блоку са Албанијом.

Нема значајнијег броја нових радних места за Албанце, али је зато насилним акцијама тзв. Косовске полиције, привремено угашено више хиљада радних места у српском систему. Нема ни километра нове пруге, наравно ни нове железничке станице, али је зато, у предизборној кампањи, у присуству тзв. министара унутрашњих послова и тзв. министарке инфраструктуре окачена назовизастава тзв. Косова на железничу станицу у Звечану. Нема нових значајнијих инвестиција у саобраћајну инфраструктуру, али су експресно, такође у предизборној кампањи, изграђена два потпуно непотребна моста у Косовској Митровици. Организовани криминал цвета, али се зато више пута седмично јавност обавештава о „спектакуларним“ акцијама тзв. Косовске полиције у којима се, по сулудим конструисаним оптужницама за шпијунажу и наводне ратне злочине, хапсе Срби. Нема нових школа, јер је деце, исто као и одраслих људи, на КиМ све мање, али се зато из године у годину издвајају све већа средства за наоружавање тзв. Безбедносних снага Косова, а у будућности потенцијално и „Жандармерије“.

Избори се на КиМ добијају на доказивању спремности и способности да се делује против Срба, а изборе одлучује албанска дијаспора. И то је „демократска реалност“ коју нам поједини западни партнери сугеришу да би требало да прихватимо. Српску „дијаспору“, односно око 500.000 Срба рођених на КиМ, који често не могу ни да посете места из којих су протерани, а камоли да гласају, нико од страних актера ни не помиње. Можда би та „косовска реалност“ изгледала другачије да на КиМ право гласа имају протерани Срби и њихови потомци.  

Ко год буде био у „демократској и инклузивној“ влади „Курти 4“, у њој за Србе неће бити места, сем наравно за Ненада Рашића, Србина по рођењу, али не и по опредељењу. Он ће вероватно, по обичају, у тзв. Влади добити ресор за куповину гласова мањинских заједница и задатак да на следећим изборима, кад год буду били, опет освоји бар један српски мандат, макар то, као и увек до сада, било гласовима из Призрена, Ђаковице и других метохијских места, где, од доласка међународних снага, Срба готово да нема.

Да ли је то „демократска и инклузивна“ реалност коју треба добровољно да прихватимо? Хвала, али не.