Док у Хагу чекају пресуду некадашњи команданти тзв. ОВК, у Приштини се истовремено спрема нови политички процес против Срба. Једни ће можда коначно одговарати за злочине, други ће бити оптужени у одсуству, а између те две правде остаје болна истина: за српске жртве и неподобне Албанце на Косову злочини имају починиоце, али углавном немају казну
Након више одлагања, до 20. јула ове године биће изречена пресуда пред Специјалним судом са седиштем у Хагу у случају против бивших команданата терористичке тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) Хашима Тачија, Кадрија Весељија, Реџепа Сељимија и Јакупа Краснићија. Истог тог 20. јула ове године почеће у Приштини суђење у одсуству против 21 припадника командних структура Војске Југославије и МУП Србије, који ће бити оптужени за наводно протеривање преко 800.000 Албанаца током сукоба на КиМ. Оптужницу ће заступати „специјални“ тужилац тзв. Косова Атдхе Дема. Дема је „специјалан“ првенствено по томе што се последњих година истиче конструисаним оптужбама против Срба за наводно почињене ратне злочине. У свим тим случајевима жртве су, нажалост, стварне и реалне, али су оптуженици потпуно невини и оптужнице се базирају искључиво на исказима лажних сведока који преко 20 година након догађаја напрасно износе „нова сазнања“ и идентификују наводне починиоце. Оптужени су, по правилу, Срби који не желе да продају своју имовину на КиМ, или пак покушавају да поврате некретнине које су им узурпиране више од две деценије.
Jедан нерешен случај, где су и жртва и починиоци познати, али никада није процесуиран, све док није интегрисан у оптужницу против четворице бивших команданата тзв. ОВК. Ради се о отмици, бруталном злостављању и убиству Бехајдина Алаћија
То је посебна и велика тема, али о томе други пут. Овога пута желимо да подсетимо Дему на један нерешен случај, где су и жртва и починиоци познати, али никада није процесуиран, све док није интегрисан у оптужницу против поменуте четворице бивших команданата тзв. ОВК. Ради се о отмици, бруталном злостављању и убиству Бехајдина Алаћија из Призрена.
Бехајдин Алаћи, рођен 7. априла 1963. године у Призрену, био је професор групе социолошких предмета у родном граду. Још од 80-их година и својих средњошколских дана, био је истакнути припадник илегалне албанске сепаратистичке организације „Народни покрет за Републику Косово“ са седиштем у Швајцарској. Будући да се временом велики број припадника покрета нашао у емиграцији, Алаћи је до 90-их постао један од најважнијих припадника организације на територији КиМ и организатор илегалног деловања, у блиској координацији са самим врхом поменуте организације у иностранству, из које ће проистећи терористичка тзв. ОВК.
Због свог противуставног деловања Алаћи је ухапшен од стране тадашњег РДБ-а и од надлежног суда осуђен на 2 године и 3 месеца затвора, које је издржао у затвору у Дубрави код Истока.
Бехајдин Алаћи, албански сепаратиста, кога је врх тзв. ОВК киднаповао 11. јуна 1998, а потом мучио и ликвидирао
Након изласка из затвора, са почетком масовније оружане побуне на КиМ, Алаћи се ангажовао на омасовљењу тзв. ОВК и покретању побуне у Подримљу, међутим, изгубио је поверење својих дугогодишњих идеолошких сабораца, укључујући руководиоце централе у Швајцарској и Албанији. На превару је киднапован 11. јуна 1998. године у Призрену од стране двојице Албанаца и спроведен у злогласни илегални затвор тзв. ОВК у Дреновцу код Ораховца. Међу отмичарима је био млади сепаратистички активиста Арбен Фетоши из места Бела Црква, општина Ораховац, сестрић Укшина Хотија, тада лидера екстремне албанске партије „Уникомб“ који се због свог деловања налазио у затвору, са којим је Алаћи сарађивао у претходним годинама и чијим је везама веровао.
Отмицу су, по налогу врха организације из емиграције, организовали Хашим Тачи, Кадри Весељи и Реџеп Сељими, који су иначе лично водили испитивање Алаћија у затвору. Весељи и Тачи су Алаћија тукли готово до смрти, а после неколико дана тешке тортуре, Алаћи је одведен на егзекуцију, коју је, према сазнањима безбедносних и правосудних институција, извршио лично Фатмир Љимај. Алаћи је киднапован, злостављан и убијен због сумње да сарађује са српским службама безбедности. То једноставно није било тачно. Алаћи се чврсто држао и никада није пристао на сарадњу са РДБ.
Отмицу су организовали Хашим Тачи, Кадри Весељи и Реџеп Сељими, који су лично водили испитивање Алаћија у затвору. Весељи и Тачи су Алаћија тукли готово до смрти, а после неколико дана тешке тортуре, Алаћи је одведен на егзекуцију, коју је извршио Фатмир Љимај
Супруга Алаћија остала је удовица, а његово троје деце без оца. Породица Алаћи је завијена у црно, као и хиљаде других српских и албанских породица на КиМ. Супруга Алаћија и други сродници покушавали су да дознају шта се десило са Бехајдином на све начине, али нису успевали, будући да су наишли на зид ћутања. Омерта је јача у Метохији него на југу Италије. Лидери тзв. ОВК на све начине настојали су да прикрију трагове злочина, укључујући утицај и притиске на потенцијалне сведоке. Арбен Фетоши није могао да буде сведок, јер је одмах по отмици, илегалним каналима пребегао код другог ујака Арбена Хотија у Немачку.
Данас је Фетоши угледни професор на КиМ који подржава власт, Љимај је политичар кога не подржавају бирачи, а Тачи, Весељи и Реџепи су у Хагу и чекају изрицање пресуде. Последња тројица ће можда и одговарати за своја недела, али Фетошија готово да више нико и не помиње. Ужива у позицији професора, а кроз НВО „Институт Октопус“ јавно делује и представља се као познавалац и аналитичар рада БИА и МУП Србије, у чему му помаже бивши припадник МУП Србије Агим Мусљиу.
ФОТО: Printscreen/YouTube/Telegrafi OfficialСпецијални кадија Атдхе Дема и његови налогодавци из тренутних власти у Приштини наставиће да делују у складу са традицијама Османлијског царства. Немамо илузију да ће икада обратити пажњу на српске жртве, али нека макар скрену поглед на стотине албанских жртава злочиначке тзв. ОВК. Уосталом, кроз злогласни логор за заробљенике тзв. ОВК у Дреновцу, где је Алаћи најпре био заточен, прошло је више Албанаца него Срба.
Албанаци који су напустили КиМ након почетка бомбардовања 24.3.1999. године вратили су се својим кућама јуна исте године. Срби који су тада протерани нису се вратили и неће моћи све док на Косову и Метохији оптужују и пресуђују специјалне кадије као што је Дема, којима је једини закон етничка и верска припадност, а не истина и правда.
