Операцијом која се у свету изводи у малом броју центара, наши стручњаци су тринаестогодишњем дечаку из Сарајева обезбедили услове да сачека трансплантацију
Време спада у ресурсе који су по својој природи ненадокнадиви. Ову истину често занемарујемо и потискујемо, све док минут не добије тежину коју раније није имао, што се обично дешава када живот почне да зависи од њега.
Управо то време српски лекари су недавно успели да обезбеде тринаестогодишњем дечаку из Сарајева, коме је заједнички тим Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ и Института за здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић“ уградио механичку потпору циркулацији.
Вести попут ове у домаћој јавности често остану на маргини, под сенком оних које говоре о сукобима и кризама…Чак и када се у њиховој суштини налази чињеница да је један млади живот добио нову шансу захваљујући померању граница медицине у једној домаћој установи. Зато овакви тренуци траже да им се посвети пуна пажња, да се не прелистају, не прескоче, већ да се испричају до краја.
ПУТ ДО ТРАНСПЛАНТАЦИЈЕ
Операцијама попут ове лекари покушавају да премосте најтежи период у животу пацијената, како би им се обезбедила нова шанса. Вештачко срце не представља коначно решење, већ такозвани мост до трансплантације, који омогућава да се тај период чекања на одговарајућег донора и саму трансплантацију срца безбедно превазиђе.
Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ већ пет година у континуитету интензивно уграђује вештачко срце. До сада смо уградили укупно 45 вештачких срца
Сама операција уградње вештачког срца изузетно је комплексна и захтева пре свега огромно знање, хируршку вештину, али и уигран тимски рад, какав, очигледно, поседују лекари Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ и Института за здравствену заштиту мајке и детета „Др Вукан Чупић“.
О колико тешком хируршком изазову се ради и шта је то што ову операцију чини толико значајном разговарали смо са доктором Сашом Боровићем који истиче да је операција била захтеван изазов пре свега јер се јако ретко изводи.
„До сада је мање од 100 деце на свету, већином у Америци, добило вештачко срце. Захтевно је зато што је потребна изузетна хируршка вештина, а више од тога уиграност тима анестезиолога, кардиолога и средњег медицинског кадра који је потребан да такве пацијенте испрати после уградње“, каже наш саговорник.
ДЕЦА – ПОСЕБАН ИЗАЗОВ
Међутим, изазов не лежи само у сложености саме процедуре, већ и у специфичностима дечјег организма.
„Друга посебност је билошка, природна, анатомска посебност. То су пацијенти који су јако мали, то су деца, која имају јако мали грудни кош и у тај мали грудни кош је потребно уградити вештачко срце и да оно функционише како ваља, да нема компромитовања његовог рада. Зато је потребна стратегија, једно добро знање и хируршко искуство, а и креативност хирурга који то ради јер сваки пацијент је прича за себе. Код сваког пацијента је потребна примена посебних хируршких техника, односно манипулација да би тај уређај стао у грудни кош. Сваки пацијент је посебан“, објашњава Боровић, наглашавајући да није само он био део ове комплексне операције, истичући тим „Дедиња“ и колегу анестезиолога Синишу Јагодића.
Иако тим са Института „Дедиње“ има велико искуство у уградњи механичке потпоре циркулацији код одраслих пацијената, операција код детета доноси бројне специфичности и знатно је компликованија. Код деце сваки милиметар простора постаје хируршки изазов.
ФОТО: Компас/Илустрација„Апсолутно је технички теже. Сама техника уградње се не разликује између деце и одраслих, али код деце је због малог простора унутар грудног коша постављање, односно позиционирање тих вештачких комора другачије него код одраслих, да би вештачко срце могло да функционише након затварања грудног коша“, каже истакнути кардиохирург.
РЕГИОНАЛНИ ЦЕНТАР
Размера овог подухвата постаје јаснија када се има у виду да тринаестогодишњи дечак из Сарајева, по узрасту, спада у најређе сличајеве ове врсте и да је реч о тек трећем оваквом захвату у свету.
Према речима директора Института за здравствену заштиту мајке и детета проф. др Владислава Вукомановића, ова установа представља регионални центар за лечење урођених срчаних мана и срчане слабости код деце и да сарадња са Институтом „Дедиње“ отвара ново поглавље у педијатријској кардиохирургији.
„Захваљујући колегама са ‘Дедиња’, пре свега професору Боровићу, подижемо педијатријску здравствену заштиту на врхунски ниво. Имплементација оваквих уређаја, односно механичке потпоре циркулацији, нешто је што је ново на овим просторима и у региону“, рекао је Вукомановић за РТС.
Имплементација оваквих уређаја, односно механичке потпоре циркулацији, нешто је што је ново на овим просторима и у региону
У томе и лежи шири значај овог захвата. Реч није само о једној успешно обављеној операцији код најмлађих пацијената, већ о успостављању капацитета да се деца убудеће лече у домаћим здравственим центрима.
Такође,кадаговоримо о овом медицинском подвигу, не говоримо само о појединачном оперативном успеху, већ о нивоу знања, искуства и организацији установе која стоји иза њега. Управо зато се питање значаја ове операције природно шири и на стање домаће кардиохирургије у целини и месту које она заузима у ширем међународном контексту.
„Институт за кардиоваскуларне болести ‘Дедиње’ већ пет година у континуитету интензивно уграђује вештачко срце. До сада смо уградили укупно 45 вештачких срца. Програм уградње вештачког срца је сертификован од стране америчке компаније SynCardia. Сертификован је као тренинг центар, teaching центар и центар посебности. Дакле, ми смо добили од Американаца званичну потврду да постојимо на мапи и да смо квалитетни. Ми смо као такви имали прилике да учимо колеге из Мађарске, колеге из Саудијске Арабије како се ради уградња. Дакле, ми смо и тренинг центар. У том смислу је српска медицина добила један квалитет. Јако се ретко ради у окружењу, Средња Европа, рецимо до Немачке и Француске нико не ради ову операцију. У свету, центара који раде уградњу вештачког срца код деце има мање од 30“, наглашава Боровић.
Подаци попут оних да је око сто деце у свету до сада добило вештачко срце и да се број центара, који су способни да изведу такав захтев, мери десетинама, а не стотинама, сами од себе говоре о реткости операције која је изведена у Београду. Такође, додатну тежину читавој причи даје чињеница да Институт „Дедиње“ није само један од центара који примењују ову технологију већ и установа овлашћена да обучава друге тимове за њену примену, што представља реткост не само у регионалним већ и у знатно развијенијим здравственим системима.
За дечака из Сарајева ова операција не представља крај лечења. Њему је свакако потребна трансплантација, али је важно да му је обезбеђен „мост“ да до ње стигне. Обезбеђено му је оно што му је у овом тренутку најпотребније – време.
