Скупо здравство, инфлација и стамбени пакао свели су „амерички сан“ на пуко преживљавање. Док се стари мит руши пред суровом стварношћу, млађе генерације сигурност виде искључиво у сопственом банковном рачуну
Када је историчар Џејмс Траслоу Адамс усред Велике депресије сковао термин „амерички сан“, идеја је била базично хумана, готово пролетерска. Те 1931. године подразумевала је право на бољи, богатији и испуњен живот за свакога у Сједињеним Америчким Државама, мерен искључиво сопственим способностима и трудом. Скоро век касније, у ери када се богатство мери алгоритмима, а не тешким радом и жуљевима на прстима, та велика национална заклетва озбиљно запада у ћорсокак.
Најновије, обимно истраживање које су ТВ канал CNBC и популарна платформа SurveyMonkey спровели на узорку већем од 4.000 испитаника, доноси дијагнозу која више личи на биполарни поремећај него на економски извештај. Половина одраслих Американаца, прецизније 51 одсто, данас сматра да је „амерички сан“ постао потпуно недостижан за већину грађана. Ако се томе дода 45 одсто њих који верују да је доступан тек одабранима, као и шест процената који мисле да више није доступан никоме, добијате нацију која је колективно дигла руке од сопственог мита.
Али овде читава прича око „америчког сна“ тек добија свој кључни парадокс. Док гледају у друштво око себе, Американци виде системску блокаду, а када посматрају сопствене животе, оптимизам некако одбија да умре. Чак 44 одсто испитаника тврди да су они лично већ остварили тај сан, док је више од половине оних преосталих убеђено да ће им то поћи за руком кад-тад у будућности.
Тако парадокс модерног доба у САД може да гласи: систем је пропао, али ја ћу некако успети…
МАТЕМАТИКА ПРОТИВ НОСТАЛГИЈЕ
Главни кривац за овај колективни песимизам није недостатак амбиције, већ проста математика. Око четири петине испитаника, чак 80 одсто, наводи високе трошкове живота као непремостиву препреку за бољи живот. Инфлација која годинама уназад врши притисак на потрошњу, ниске плате праћене високим каматним стопама кредитно задужених Американаца и хронично скупо здравство направили су дубоке резове, али је стамбено питање дефинисано као апсолутни пакао модерног доба. Власништво над некретнином, које је деценијама било кичма америчке средње класе и физички доказ успеха, данас је за генерацију која тек улази на тржиште рада постало статистичка нереалност.
Међутим, економисти овде упозоравају на још један феномен. Проблем Американаца није само у томе што су им новчаници тањи, већ и у томе што су апетити порасли, док је јаз у расподели богатства постао драматичан. Како примећују социолози, дефиниција „америчког сна“ је тихо променила своја правила игре. Педесетих година прошлог века, врхунац успеха за просечну породицу подразумевао је скромну кућу у предграђу, један аутомобил, фиксни телефон и чињеницу да нико у широј фамилији није морао да иде на колеџ да би пристојно живео.
Скоро век касније, велика америчка национална заклетва озбиљно запада у ћорсокак
Данас, у трећој декади 21. века, лествица је подигнута у неслућене висине. Савремени сан захтева пространу некретнину, најмање два аутомобила, приватно здравствено осигурање које не гарантује банкрот у случају болести и астрономске фондове за школовање деце на престижним универзитетима. Резултат је, зато, парадоксалан. Чак 72 одсто Американаца данас изјављује да им је за остварење америчког сна потребна базична финансијска стабилност. Успех, дакле, више није синоним за раскош и тријумф, већ за голо преживљавање без дугова на кредитним картицама.
ИДЕОЛОШКИ ФИЛТЕР УСПЕХА
Да ствар буде додатно замршенија, у САД чак ни гола математика више није неутрална категорија. Доживљај економског успеха данас у огромној мери зависи од тога која се политичка партија заокружује на изборима. Анкета CNBC и платформе SurveyMonkey открила је застрашујући идеолошки јаз. Чак 70 одсто републиканаца верује да је амерички сан и даље достижан, док ту веру дели тек 26 одсто демократа.
Ова провалија у процентима не говори толико о тренутном стању на банковним рачунима, колико о дубоком културном рату који је усисао и економију. Када су упитани шта је важније за успех – напоран рад или пука срећа – испитаници наклоњени републиканцима бирали су рад. За њих је „амерички сан“ и даље морални императив и питање индивидуалне одговорности, у смислу „ако довољно запнеш, успећеш, а ако не успеш, сам си крив“.
Са друге стране, демократе су се у већини изјасниле да је срећа кључни фактор усамљеног успеха. Иза овог цинизма крије се потпуно другачија визија света. Модерна америчка левица успех посматра кроз призму системских препрека. Она у први план истиче нефункционалан здравствени систем, расну и класну неједнакост и нефункционалне институције. Тако је „амерички сан“, некадашњи кохезивни фактор који је спајао нацију без обзира на порекло и разлике, постао још једно оружје за политичко разрачунавање.
ГЕНЕРАЦИЈСКИ ЛОМ
Коначно, најсуптилнији, али можда и најдубљи лом који је ово истраживање оголило не одвија се на релацији између супротстављених политичких табора, већ унутар најмлађе генерације пунолетних Американаца. Генерација Зед (рођени између касних деведесетих и почетка 21. века) већ важи за дубоко разочарану групу која је одрасла у сенци глобалне пандемије, климатских промена и инфлације.
Када је реч о редефинисању „америчког сна“, унутар ове генерације појавио се оштар родни јаз. Подаци показују да се младићи и девојке драстично разликују у томе шта сматрају стубовима будућег успеха. Чак 38 одсто младића из генерације Зед сматра да је брак и даље потпуно достижна и кључна ставка успешног живота, док исто то мисли тек 24 одсто девојака. Штавише, скоро трећина младих жена (29 одсто) отворено изјављује да уопште није заинтересована за децу, док више од петине (22 одсто) одбацује концепт брака. За њих „амерички сан“ не подразумева породични ручак недељом, већ као приоритете наводе финансијску стабилност, слободу избора и посао из снова.
Социолози овај тренд објашњавају суровим прагматизмом. У друштву које не нуди социјалну сигурност, где су породиљска боловања луксуз, а права жена постала полигон за политичке битке, младе жене економску независност не виде као жељу, већ као једини штит. Док младићи кроз брак и породицу траже носталгични повратак у стабилнију прошлост, девојке схватају да је сопствени банковни рачун једина реална институција која их може заштитити од нестабилне будућности.
ПРОМЕЊЕНА ПРАВИЛА ИГРЕ
На крају, када се подвуче црта испод статистике, јасно је да „амерички сан“ није нестао зато што су људи постали лењи или им је понестало амбиције. Проблем је у томе што су правила игре промењена у ходу, а да су „играчи“ остали необавештени о томе.
Некадашња национална идеја водиља, скована на претпоставци да труд гарантује напредак, претворила се у покретну мету коју просечан Американац не може да стигне ма колико брзо трчао. САД су сигурно и даље „фабрика снова“, коју многи доживљавају као обећану земљу, али њени сопствени грађани све мање верују у тај идеал.
