Када је 28. фебруара почео напад на Иран, деловало је да је израелски премијер Нетанјаху „на врху света“.
Примарни војни успеси операције, чак иако су били прилично замагљени разменом и ватре и реторике, деловали су спектакуларно. Ликвидиран је скоро комплетан врх власти Ирана. Надмоћ америчко-израелске коалиције, наравно, није била ни упитна и претпостављало се да је ликвидирана релевантна војна инфраструктура Ирана. Остало је нејасно да ли је нуклеарна претња отклоњена, односно да ли су оштећене залихе урана у гасовитом стању, за које је додатно нејасно колике су и да ли могу бити практично искоришћене за производњу нуклеарног оружја.
Пласирана је прича по којој је Нетанјаху пресудно утицао на исход „састанка одлуке“ одржаног у Белој кући 11. фебруара. Прича је обојила Нетанјахуа као пројектанта, који је очитао лекцију чак и начелнику Здруженог генералштаба америчке војске генералу Кејну. Нетанјаху је, наводно, дао процену да ће масе похрлити на улице Техерана да свргну непопуларни режим, а Кејн је то назвао „бајком“. Иако прича делује као припрема за сваљивање одговорности на Нетанјахуа – јер је свакоме јасно да се те одлуке кувају недељама ако не и месецима – она је Нетанјахуа сместила на врх борбеног копља.
Практичне мере су биле такође видне. Израелски официри су стационирани у Централној команди на Флориди у Тампи, а амерички су ишли у подземље Ционске тврђаве, команду израелске војске у Кирији, у Тел Авиву.
У немалој мери Бени је ту слику о себи не само пригрлио него ју је и спиновао у небеса, представљајући светској, а најважније, израелској, јавности да он заједно са Трампом командује америчко-израелском флотом, да се сваки дан чује са Трампом, да се никаква значајна одлука не може донети у америчкој блискоисточној политици ако је он не креира или бар аминује. Сасвим упрошћено, он је монополизовао иначе блиске односе Израела и Америке, које је побољшао долазак Трампа и републиканаца на власт.
Демократи, за које гласа значајан број Американаца са јеврејским коренима из средње и више средње класе у Сједињеним Државама су веома подељени, резервисани, а по елитним универзитетима влада скоро стално ванредно стање. Почело једном око Газе и за сада се није завршило. Садашњи блискоисточни рат стање сталних протеста само потхрањује. Са друге стране, бирачко тело републиканаца, иако и само контаминирано антисемитизмом, Израел подржава безрезервно. Напросто Израел је прва борбена линија са неколико стотина хиљада добро обучених војника и врхунском војном технологијом. То је дар с неба, никаквим парама се таква база на Блиском истоку не би могла направити. Не морамо да их волимо, али раде посао за нас.
Ми волимо театралне изразе попут „излазна стратегија“, али је сасвим јасно да је блискоисточни конфликт стар, а можда и вечан те да излаза нема
То је кључни разлог што је Трампова победа била и Нетанјахуова победа, а он ју је баштинио, гајио и неговао. Важан, ако не и кључни разлог јесте вечно тесна већина у Кнесету, израелском парламенту. То је већ деценијама стална израелска слика и Нетанјаху одржава своју владу на веома комплексној коалицији деснице. Мимо класичног десног центра који оличава његова странка, њега подржавају и тврдокорни Хареди – религиозно ортодоксни Јевреји – који имају дисциплиновано бирачко тело али жестоко наплаћују своје гласове непопуларним мерама. Зато Нетанјаху мора да има некакву одбрану у центру. Ту одбрану му је давала Трампова Бела кућа. Јер ако вас и нервирају религиозни тврдокорци, морате да му признате да је обезбедио савршене односе са најмоћнијом велесилом света и, ако вас није баш заштитио „сто посто“ – понека ракета и прође кроз Гвоздену куполу – што би Срби волели да кажу, а он вам је бар обезбедио најквалитетнију војну помоћ, приступ технологијама и, вратимо се на односе са Трампом, такорећи братске односе са „господаром света“. Мало ли је?
Слика делује идилично и тако је изгледало и првих неколико недеља рата са Ираном.
Онда су у тој слици почеле да се појављују пукотине. Једна од главних је занемаривање арапских савезника. Иако је Саудијска Арабија подалеко, Катар и Емирати ипак нису и довољно је да падне, чак и без велике штете, нека иранска ракета на Катар или у Емирате па да имућни људи из света, који су тамо покуповали некретнине, изгубе сваку жељу да тамо и буду.
Чак иако то назовемо „колатералном штетом“, блокаду Ормуског пролаза свакако тако не можемо назвати. Кроз Ормуз пролази између шестине и петине свеколике нафте која се потроши у свету, и то је светско економско питање.
Овде се очигледно догодио скоро невероватан превид. Јер готово је немогуће да се игнорише толики пад у светском крвотоку нафте. Ако сте већ индиферентни према богатим становницима планете који су покуповали некретнине по заливским земљама или у њих уложили паре, ово не смете да занемарите. Такође, и туристи су можда још лакше „заборавна“ категорија али на дуги рок свакако стварају рупе у приходима ако избегавају шире ратно подручје.
И како је прошло неко време, чак још увек не ни пуна три месеца, а народне масе нису похрлиле на улице Техерана да промене власт, нервоза је обузела цео светски бизнис, а њему је „централа“, наравно, у Сједињеним Државама.
Та нервоза, светских размера, натерала је Белу кућу да трага за механизмима контроле штете. Ми волимо театралне изразе попут „излазна стратегија“, али је сасвим јасно да је блискоисточни конфликт стар, а можда и вечан те да излаза нема. Зато постоје само повремена смиривања и ескалације.
Могуће је да сам претерао са насловом, те можда Нетанјаху није постао слепи путник, али је сасвим основано рећи да је из кокпита пребачен у економску класу
Почели су преговори Вашингтона са Ираном. Иако немамо податке сасвим је јасно да су веома сложени и иду преко ланца посредника и у арапским земљама и ко зна где у свету.
Ту се већ назрело да Вашингтон Израел види као најближег савезника али не и партнера у преговорима. Унутрашња логика је јасна – Јерусалим је спремнији на радикалне потезе, попут убиства лидера друге земље, које Вашингтон никада не би јавно одобрио. Додатни аргументи су се појавили „сами од себе“. Рецимо, Израел је гађао нафтна постројења око Техерана таквим интензитетом да се данима надвијао облак токсичног дима и, сасвим оправдано, изазвао страх да ће арапски савезници бити жртве одмазде. Са друге стране Вашингтону је било потребно озбиљно упозорење Техерану, а не девастација.
И чим је донета, реално говорећи очекивана, одлука да Израел неће бити партнер у преговорима, Јерусалим се нашао у позицији да трага за информацијама преко посредника, дипломата других земаља или чак по улицама Техерана јер није непознато да је фасцинантна обавештајна мрежа Израела дубоко укорењена у Ирану.
Могуће је да сам претерао са насловом, те можда Нетанјаху није постао слепи путник, али је сасвим основано рећи да је из кокпита пребачен у економску класу.
За крај овог наставка, а трајаће Блиски исток, коректно је рећи да је Нетанјаху тренутна жртва контроле штете. Он се поново може вратити у игру, мада не верујем да ће поново ући на велика врата.
Тако изгледају светски односи. Када велики добију кијавицу, мањима лако може да западне запаљење плућа.
