Србија и Црна Гора, преостале чланице социјалистичке многонационалне федерације, ујединиле су се 27. априла 1992. године у нову државну творевину. Историјске околности налагале су да се она поново назове Југославијом и то „трећом“.
Издржала је та држава тешке политичке турбуленције, процесе демократизације и узајамна удаљавања која су могла да воде и неслућеним (позитивним) исходима. Издржала и – ислужила своју историјску функцију. Ипак, треба се сетити да је једна од двеју чланица федерације имала несразмерно већу територију, број становника и привреду. Опет, више је било „мира у кући“ током ратова и беде, него када је било очекивано да би се миру могло надати.
Устав СРЈ написан је за неколико дана које су уставописци провели на Жабљаку. У окружењу Дурмитора и Таре написан је текст који се одликује језгровитошћу и јасноћом и којим су постављени оквири за функционалну савезну државу. Надимак „жабљачки“ критичари су користили да нагласе да је Устав написан на нетранспарентан начин. Наиме, донело га је нелегитимно тело (крње Савезно веће Скупштине СФРЈ), у његово писање нису били укључени опозициони представници ниједне од двају република и усвојен је без поштовања важеће процедуре за уставну ревизију. Због овога се с правом говорило о томе да је Уставом изражен производ монополистичких партијских олигархија.
Mогло се претпоставити да „федерализам удвоје“ уме да буде увод у сукобе међу чланицама, па, напослетку, и у распад државе, о чему су сведочили примери Кипра и Чехословачке
Да су у упоредној уставној историји двочлане федерације најчешће изнуђена реткост мало је кога бринуло. Могло се претпоставити да „федерализам удвоје“ уме да буде увод у сукобе међу чланицама (због израстања хегемона), па, напослетку, и у распад државе, о чему су сведочили примери Кипра и Чехословачке. У Већу република, горњем дому Савезне скупштине, чланице су имале једнак број представника, што је водило закључку да су у том телу „црногорски грађани шеснаест пута равноправнији од грађана Србије“ (Коста Чавошки).
Ипак, асиметрична природа Треће Југославије није нужно морала водити њеном крају. Премда је понашањем Београда Црна Гора често била стављана у инфериоран положај, њени лидери нису захтевали промене на том плану, пошто је обеснаживање савезних институција власти прећутно снажило републичку независност. О томе говори и чињеница да су чланови ДПС-а, владајуће црногорске странке, допринели избору Слободана Милошевића за председника СРЈ 1997. године, као и да су коју годину раније били уздржани приликом усвајања предлога о разрешењу првог председника СРЈ Добрице Ћосића .
Односи између чланица федерације брзо су се узбуркали, али највише у другој половини 1990-их, приликом цепања ДПС-а на два дела. Године 1999. по речима Светозара Маровића, председника црногорског парламента, након усвојених амандмана на Устав СРЈ, „Југославија више није земља за коју се 1992. године определила Црна Гора“.
Истини за вољу, у јулу 2000. године заиста није било речи о текстуалној доградњи Устава, већ о обесмишљавању самог концепта равноправности чланица федерације, увођењем непосредног избора шефа савезне државе. Црногорски бојкот савезних избора, као и рада савезних институција, био је последица раскорака између уставних решења о надлежностима савезних органа и чињеничне концентрације власти у рукама најутицајнијег политичког чиниоца. Лицемерје српског руководства на плану кадровског попуњавања савезних тела наставило се избором опозиционе црногорске опције на најважније положаје у Савезној влади, укључујући и положај њеног шефа. Паралелно, Подгорица претила је отцепљењем ако би СРЈ на преговорима у Рамбујеу била претворена у трочлану федерацију, са Косовом и Метохијом као новом чланицом. Док се држави приближавала агресија, владајуће елите обеју република практично су извршиле саботажу примене Устава. Забележена је сцена у популарној београдској позоришној представи у којој председник једне од чланица федерације грешком упућује позив председнику исте те федерације, након чега замера супрузи што га стално деконцентрише, па због ње зове „неважне људе“. Није лако наћи сликовитији приказ дезавуације ауторитета институција Треће Југославије.
Политички преображај Србије 2000. године није наишао на суштинско одобравање нестрпљивог (и незаинтересованог) црногорског политичког вођства. Црногорски председник Мило Ђукановић казао је да „ако Србија прихвати демократску идеју, онда можемо остати заједно, а у супротном, одржаћемо референдум о нашој будућности“. Ипак, определио се за наставак селективне примене савезних прописа и надлежности федерације, водећи се инстинктом за дискредитовањем и делегитимисањем савезних институција као одговором на, прво, како се тврдило, неподношљиву, па потом логичну неравноправност, коју је својим чињењима морао произвести Београд, ма ко да у њему столује. Волунтаризам званичне Подгорице „светио“ се тако некадашњем инстинкту Београда за мајоризацијом – додуше, уз (пре)више година закашњења и у политички погрешном часу.
После 2000. године, уместо предлагане измене савезног уставног аранжмана, службена Црна Гора кренула је правцем осамостаљења, чинећи то на начин који није укључивао могућност договора. Историјска сродност између двају сестринских република, континуитет сарадње који је потрајао кроз ратове и општу изолацију, па и заједничко искуство релативне демократизације, нису били довољна „залога“ за наставак живота у заједничкој држави, бар у мери у којој се питала службена Подгорица.
У мају 2006. године, за независност Црне Горе определило се „доминантно“ бирачко тело, које је над својим супарницима однело победу са разликом од око 50.000 гласова
Пузећа сецесија Црне Горе већ је узела маха и прекасно је било покушавати да она буде спречена, без обзира на помињање „гроба“ Милоша Обилића, али и „Србина“ који више неће бити „роб“, у негдашњој црногорској химни и на српску тробојку на заставама широм Цетиња кићеног приликом крунисања Николе Петровића за краља, готово сто година раније.
Најзад, „договор“ о томе да било која од чланица након три године може да се определи да напусти Државну заједницу, наличио је ситуацији у којој играч у друштвеној игри „Монопол“ може да сачека одређен број кругова да би изашао из „затвора“, да плати „банци“, или да у ту сврху искористи одговарајућу картицу – свеједно коју, јер на том плану није било ни „шанси“, ни „изненађења“.
Треба, рећи да држава установљена Жабљачким уставом није морала да доживи судбину која ју је снашла. Неки пут се историја нашали са осетљивим савременицима и учесницима политичких процеса, па на Европско првенство у фудбалу уместо Југославије 1992. године пошаље Данску (да га освоји), или на преговоре о редизајнирању СРЈ упути Хавијера Солану („првог дипломату ЕУ“ и човека који је неку годину раније формално заповедио почетак агресије на исту државу). Ипак, излазак из „тунела“ неспоразума и критичних несугласица између двеју република био је заправо могућ, упркос популистичким тенденцијама и амбицијама политичара који су манипулисали чињеницом да бирачи слабо памте обећања изговорена не дуже од деценију раније.
У мају 2006. године, за независност Црне Горе определило се „доминантно“ бирачко тело, које је над својим супарницима однело победу са разликом од око 50 хиљада гласова. Неких 16 година раније, иза „жабљачке“ федерације Црна Гора је стала готово једнодушно. Никакав унапред утврђен модел заједничке државе није нужно морао водити том исходу – ни федерација, ни унитарна држава, ни конфедерација. Договор између два толико блиска народа могао је, уз нешто више среће, бити остварен у било којем облику.
Будућност ће показати да ли ће Устав СРЈ бити историјски „међаш“ у односима између Србије и Црне Горе, макар као недовољно добар пример за установљење државне целине која се више чини природном него што су то њени критичари покушали да представе, од Подгоричке скупштине до данас. Имамо превише заједничких имена, презимена, предака и вредних историјских успомена да бисмо однос између Црне Горе и Србије заувек закључали у „полицу“ исклесану пре 24. априла. Нека се о томе барем размишља, слободно, критички и уз сећање на све што Црну Гору и Србију спаја, а не удаљава.
