Постало је то јасно десетак година касније, слоган „Пролеће је, а ја живим у Србији“ био је деведесетих један од првих пропламсаја случајно српског становишта и његових малигних израстака
Садржао је одраз титоистичке србофобије, која је преживала смрт система у коме је деценијама мажена и пажена. Тешко је преценити улогу српских комуниста у том систему.
Недавно је оживљен као парола Друге српске обојене револуције, која се изметнула у Прву случајно српску. Петооктобарску су (лажни) грађанисти отели од Србије пошто је победила. Закрвављену су присвојили много пре њеног невеселог краја у јесен 2025. године.
Не треба да нас чуди да има много оних који и овог пролећа жале што не живе у Немачкој, далеко од Србије. Није мало случајних Срба који верују да би, да живе у Хрватској, осетили све благодети пролећа. Међу њима има и оних који једва дочекају „мајско сунце“ да би кренули пут Хрватске, коју виде више као своју „праву“ него „другу“ домовину.
Пун их је преименовани „Твитер“. Упада у очи и да су велики (случајно) српски антифашисти. Рекао бих да је данас Ровињ срце случајне Србије, а да јој је Сплит „аорта“ – не само због „фераловаца“, великих љубави следбеника Радомира Константиновића. „Рожата“, једна од значкица грађанистичке дистинкције, само је у Дубровнику укуснија него у Сплиту.
Рекао бих да је данас Ровињ срце случајне Србије, а да јој је Сплит „аорта“ – не само због „фераловаца“, великих љубави следбеника Радомира Константиновића. „Рожата“, једна од значкица грађанистичке дистинкције, само је у Дубровнику укуснија него у Сплиту
Иако инсистирају на „сећању“ и „суочавању“, декларативно леви и либерални српски антифашисти су склони да игноришу злочине чије су жртве били Срби. Историја за њих почиње 1991. А од 1995. године, у њиховим отуђеним, кажу јако ученим, антисрпским световима не важи само „Сребренице, љубави моја“, већ и „Србијо, непријатељу мој“.
СРПСКИ ПУТ ДО ЉУДСТВА
Важан део грађанистичке, „проевропске“ и „антифашистичке“ амнезије је заборављање, мислим да је постало идеолошки рефлекс, чињенице да је 1941. године, за Србе, „пролеће је, а ја живим и Хрватској“ била људска судбина од које није лако наћи ружнију.
Срби у Бановини Хрватској, коју је устројио Михаило Константиновић, отац Радомира, самим тим и „деда“ српског аутошовинизма, почели су у пролеће 1941. године да се суочавају са чињеницом да историја модерних времена не познаје много ситуација у којима је нека људска заједница имала лошије изгледа да преживи.
У позадини њихове трагедије се налази и непријатна чињеница да београдски антифашисти то нису желели да виде, иако је било очито. Да би схватили колико очито, можете, на пример, да прочитате Двадесете Чедомира Вишњића, њена два до сада објављена тома, заснована на богатој архивској грађи. У њима је дугачка предигра српске трагедије, која је постала могућа 27. марта, описана на жив начин, богат примерима из судских и полицијских списа идентитетског и политичког мртворођенчета познатијег као Краљевина Југославија.
„Наше (српске) су се елите задовољавале прошлим, почившим проблемима, а то је ситуација која се у правилу плаћа револуцијама, које изазивају оргастичка и стварају утисак краја, односно чистог почетка историје. Граматика хрватских револуција од 1918. до 1991. добар је поучак у овом питању“, пише Вишњић, вероватно највише потцењен међу значајним српским интелектуалцима, оним најређим, који су нам отварали очи, у уводу првог тома Двадесетих, чији је поднаслов Пропали излет потпуковника Максимовића.
Вишњић цитира официра Милана Прибићевића, брата Светозара и Адама, који је рекао да „хрватске шовинисте неће прибећи разбору никакав аргумент, никакво ни најзаносније уверавање, осим једино аргумент наше српске унутарње снаге“. Додао је и да „кроз Српство води наш најлакши пут до људства“. Поносно игноришући стварност која је кумовала Милановим закључцима, српски антифашисти су утрли не толико „пут“ колико пречицу која је омогућила хрватским шовинистима да Србе у Бановини Хрватској поведу у гробове.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаПоседнути собом, и заслепљени антифашистичкком идеологијом коју су апсолутизовали и обожили, (не само) београдски антифашисти 1941. године нису желели ни да гледају, па зато нису могли ни да виде. Историја, која је увек одлична учитељица, често има лоше ђаке, а они које се умотају у плашт обожене идеологије су неки од најгорих.
РЕЛАТИВИЗАЦИЈА АПСОЛУТИЗАЦИЈЕ
Ово је мој други критички оријентисани текст на тему српског антифашизма у кратком року. Повод за први је било то да сам, о 27. марту, зато што сам указао на слабовидост која је 1941. године карактерисала српски антифашизам, проглашен „лудаком“ и „фашистом“. Повод за овај је чињеница да је 9. маја историчар Предраг Марковић отишао још даље. Он је за све све оне који су склони да, као ја, неапологетски посматрају српски антифашизам поставио у исту раван са усташама.
При томе, ја верујем да су Хрватска, усташтво и Марко Перковић Томпсон, његов манекен и крештави песник, корисне референце за разумевање поститоистичке Србије и ружних појава које су овде пустиле корен. Али, постају незгодне када се поносни српски човек занесе – и растегне метафоре преко њиховог случајно српског губера.
У изјави на РТС-у, Марковић креће од неспорне чињенице да је „српски народ… дао, у односу на свој број, на крају рата највећи проценат антифашиста“, да би завршио у ућуткујућој клевети, умотаној у запитаност: „Свако ко релативизује нашу последњу велику војну победу у рату, то је 9. мај 1945, треба да објасни како се разликује од Томпсона.“
Један од тих антифашиста је био и мој деда Пера, првоборац из Вирова који није дочекао 1942. годину. Нажалост, огромна, неспорна војна победа, у коју је уграђен и његов живот, скрива историјски пораз. Деведесетих је то постало јасно. Срби су, иако војни и морални победници, постали историјски губитници Другог светског рата. Хрвати су, пак, постали историјски победници од којих није лако наћи веће.
Зато сматрам да нам је преко потребна скрупулозна „релативизација“ ревизионизма којим је обележен доминантни, идолопоклонички однос према српском антифашизму. Он не би потамнео због евентуалног суочавања са, на пример, наличјем 27. марта и титоистичким чуварима његове ватре. Само би његова светлост постала мање заслепљујућа.
Нит која повезује март 1941. у Београду, април 1941. у Загребу и војничку победу маја 1945. године можда јесте јако танка, али она неће нестати ако буде „томпсонизован“ свако ко се усуди да на њу укаже.
СВЕТСКО, АЛИ (НЕ И) НАШЕ
Пошто нас већ више од три деценије трују наративом о „српским злочинима“ и „колективној кривици“, коју, када схвате да су се занели, назову „одговорност“, може се рећи да је „кривица“ за Јасеновац, и све што оличава, хрватска, али и да његова идеолошка позадина није само хрватска. Нажалост, она се не завршава на упокојеном југословенству.
Зашто?
Усташтво је било и остало примарно хрватска идеологија, па тек онда фашистичка. Сваки Србин који је у Београду 27. марта 1941. године игнорисао њену шовинистичку срж био је „савезник“ њене фашистичке операционализације. Њен антифашистички „корисни идиот“.
Српски антифашисти су, пак, примарно, многи и једино, били антифашисти, и зато су, и дан данас, склони да игноришу да су усташки циљеви били примарно хрватски, а да су фашистичка била средства помоћу којих су могли најлакше и најбрже да их остваре.
Српски антифашизам је остао, пре свега и изнад свега – „српски“ антифашизам. Заслепљени тумачењима Радомира Константиновић, случајно српски антифашисти су углавном „савезници“ свих антисрпских шовиниста. Поражавајуће велики број поносно српских антифашиста су њихови „корисни идиоти“.
Усташизација критике српског антифашизма креће од чињенице да нас Марковић и његови данашњи саборци, баш као и њихови грађанистички сапутници, терају да, када говоримо о српском антифашизму, говоримо искључиво о „светском“ фашизму. Они нам, поражавајуће успешно, намећу императив да у антифашизам гледамо искључиво са амовима фашизма.
Логика која их води је једноставна, али она је у српском контексту фатално мањкава.
Чињеница да је фашизам по себи лош, црњи од црног, да није постојало много горих ствари, не значи да је антифашизам по себи само добар односно толико добар да можемо да игноришемо оно што је у вези с њим било или јесте лоше. Нажалост, вођени црно-белом сликом света, такав нам је културни образац, многи нису у стању да пристану на то да у српском антифашизму има ичега лошег. Да није анђеоски бео, већ беличаст или светло сив.
У српском контексту, не само оном на простору данашње Хрватске и Босне, то лоше је постало толико значајно, иако потмуло, плус гурнуто испод моралистичких слогана „Боље гроб него гроб“ и „Боље рат него пакт“, да српски антифашизам не можемо конструктивно, и, кад смо већ код морала, поштено вредновати без узимања у обзир тог лошег – које се, замотано у замишљену универзалност и једнозначност ове идеологије, ушуњало у њега.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНећу овде улазити у чињеницу да је оно што је у њему у Србији лоше данас много горе, пошто је постало потка аутошовинистичког и повезаних српских становишта – која нам „продају“ као не толико антифашистичка колико као једина антифашистичка српска становишта.
ЈОШ ГОРИ ФАШИЗАМ И МАЊЕ ДОБАР АНТИФАШИЗАМ
Зашто нас – не само случајно српски антифашисти, већ и Марковић, поносни Србин и угледни историчар – терају да, када размишља о (српском) антифашизму, размишљамо само о (светском) фашизму, сугеришући при томе да је то једини „научни“ ментални пут?
Историографија је једна од највише западноцентричних наука. Када пишу о „светском“, историчари су склони да све у њему посматрају кроз призму западног. Такав поглед нема исте негативне последице свуда ван Запада, али оне су изражене баш у Србији.
При томе, када уважавају специфични незападни контекст, чак и када пишу о њему и његовим променама, историчари су склони да игноришу његове важне последице. Или нису у стању ни да их препознају, обично зато што су им умови „оковани“ западном историјом – њеним морама и производима. Они су овде склони да, чак и када су антизападни националисти, Србију и српску историју посматрају као да је била западна.
Једана од последица је, не само када су писали о Другом светском рату, игнорисање трансформативног утицаја локалног контекста у Краљевини Југославији, који је радикално изобличио, а по много чему и поништио, одредницу рата као „светског“. Овде није била реч (само) о неким локалним специфичностима, већ о суштини рата. Уосталом, усташки злочини су у Краљевини Југославији „засенили“ нацистичке злочине. Није било немачког команданта Јасеновца.
Усташтво је било и остало примарно хрватска идеологија, па тек онда фашистичка. Сваки Србин који је у Београду 27. марта 1941. године игнорисао њену шовинистичку срж био је „савезник“ њене фашистичке операционализације. Њен антифашистички „корисни идиот“
Јако сложени рат, који се у Краљевини Југославији сместио унутар Другог светског рата, условљен је контекстом који је фашизму додао специфичне, јако важне димензије, док је антифашизму одузео импликације које има у западном и неким другим незападним контекстима. Зато је овде фашизам био много гори него у Француској, Италији или Румунији, а антифашизам битно мање добар него у Пољској, Русији или Великој Британији.
БЕЗБЕДНОСТ БИЋА И ЊЕГОВИ НЕПРИЈАТЕЉИ
Друга препрека критици српског антифашизма је идентитетска, тачније онтолошка.
У жељи да одрже стабилни идентитета, народи су склони да себи причају приче, које често садрже лажи о својој историји, не само оне које су беле или привидно беле. При томе, императив да идентитет буде „заштићен“ не укључује само потребу да, ако их није могуће сакрити или избрисати, тамне странице националне историје буду учињене мање тамним већ да и њене светле странице буду учињене светлијим него што су биле.
То је суштина онога што је названо „онтолошка безбедност“. Реч је о снажној, не увек ухватљивој, потреби да темељи идентитета буду стално оснаживани и да буду смештени у својеврсну „заштитну чауру“.
Потреба за онтолошком безбедношћу, и, у нашем случају, огромна, сасвим рационална „егзистенцијална анксиозност“ око које се кристалише, налазе се и у позадини поносно српског отпора – високо селективном – „суочавању са српским злочинима“, које нам намећу случајно српски (лажни) грађанисти и њихови западни ментори и идоли.
Она је препознатљива и у „анђелизацији“ српског антифашизма и „усташизацији“ његове критике. Али, ту постоји проблем који стаје у средњошколску лекцију о „преласку квантитета у нови квалитет“, коју смо морали да савладамо у „шуварицама“. У чињеницу да је 27. март, колико год да је мали, део идеолошке позадине, која се не може занемарити, не било каквог зла већ највећег, србоцидног, Јасеновца и његовог најважнијег израстака – темељно десрбизоване Републике Хрватске, врле чланице такозване Европске Уније.
Зато овде милитантно обезбеђивање српског бића какво, вероватно не сасвим свесно, примењује Марковић када „томпсонизује“ сваку критику српског антифашизма, па и ову коју излажем, прети да проклиза у служење његовим супротностима, које данас оличава не толико Томпсон колико обесрбљена, независна Република Хрватска.
Пробаћу још јасније. Јасеновац није аргумент против преиспитивања српског антифашизма, већ главни разлог зашто нам је оно преко потребно – као Србима.
АПРИЛ У АГРАМУ
Оно што је овде важно истаћи, а што доприноси уверљивости, неретко милитантног, избељивања српског антифашизма, јесте да није реч о лажирању српског антифашизма. Он је, наравно, у Другом светском рату био масован, стваран, херојски и мученички. Чини се да зато у апологији српског антифашизма постоји психотична црта, која долази до изражаја и у Марковићевој „томпсонизујућој“ дисквалификацији критичара. Он је, иначе, обично јако одмерен у својим наступима и уважава људе које критикује.
Али, изгледа да, не једини, српски антифашизам види као тотем, „божанставо“ на које се ослања његово људско, српско и научничко биће. Можда је реч о страху да ће се, ако неко у њега дирне, урушити и један од темеља на које је постављен унижени српски свет.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЗато Марковић не дозвољава да се каже оно што је очито – да се војна победа 9. маја 1945. године не може посматрати одвојено од историјског пораза, чији историја почиње 27. марта 1941. године, иако му је прошлост много дужа. Мислим да креће много пре „пропалог излета“ потпуковника Љубомира Максимовића, тачније 2. батаљона 5. пешадијског пука којим је командовао, који је у јесен 1918. возом кренуо из Руме на „пут“ у Ријеку.
Вишњић је своју тротомну књигу, знам да, нажалост, ни она неће постати отрежњујућа, почео описом њеног „дочека“ на 14. новембра 1918. године „на сивом и пустом Главном колодвору у Загребу“. Иако неко може рећи да је то накнадне памет, мислим да није, или бар да није смела да постане накнадна – цела прича о неумљу на коме је 27. марта био утемељен српски антифашизам стаје у разлику између те депресивне слике, и одушевљења са којим су немачки фашистички војници дочекани у „Аграму“ 10. априла 1941. године.
Свако ко пожели да се усхићено присећа антифашистичком мају у Београду 1945. године, требало би прво да се подсети на усхићење с којим је 1941 године био обележен фашистички април у Загребу, начином како дочекане нацистичке трупе, а затим и на антифашистичко усхићење марта у Београду. То су лице и наличје једносуштавне слике.
ПОСТТИТОИСТИЧКИ ВЕРБАЛНИ ДЕЛИКТ
Део трагедије српства, и пораза који није био војни али чије последице живимо, стаје у идеолошко слепило српског антифашизма. У чињеницу да не толико нису „знали да гледају“ већ што су, много пре 1941. године, убедили себе да не требају да гледају у било шта друго – сем у себе и своју лепу идеологију. А она, као и све друге, смисао добија тек у локалном и партикуларном, колико год некоме деловала „универзално“ или „светски“.
Зашто је то данас важно? Зашто треба да будемо сумњичави према српском антифашизму?
Марковић каже да је антифашизам дубоко уткан у идентитет српског народа. То је тачно. Антифашизам је постао део српског саморазумевања. Али, то су некада били југословенство и титоизма. Клели смо се другу Титу и пошто се преселио на онај свет. Неко ће рећи да то није било добровољно, што није нетачно, али је, истовремено, било и поражавајуће добровољно. Титоизам је предуго био српски, иако је увек био антисрпски.
„Релативизација“ војне победе маја 1945. године не отвара, како тврди Марковић, „простор историјском ревизионизму“ – већ проскрибованој релативизији релативизације једног од узрока српског пораза који је, бојим се, постао историјски. Разлог зашто нам је преко потребна је чињеница да су снаге које угрожавају две велике српске историјске победе – Војводину и Републику Српску, не само јаке, и подржане са Запада, већ и да су се ударне јединице тих снага српске и, то је важно, да су се оне умотале у антифашистичку обланду.
Терају нас да када говоримо о антифашизму говоримо о фашизму, али тако не можемо доћи до преко потребне спознаје онога што је у њему било српско и, понекад истовремено, антисрпско
Данас преиспитивање антифашизма, за разлику од критике титоизма некада, није криминализовано. Не постоји еквивалент 133. члана Кривичног закона СФРЈ. Али, то не значи да критика српског антифашизма не представља „вербални деликт“ над којим се надвија сенка друштвених санкција. Она је остала „денквербот“, забрањена мисао.
СУЧАВАЊЕ СА СРПСКИМ АНТИФАШИЗМОМ
Пошто, када говоримо о нама, данас морамо да говоримо и о „суочавању“ – што је антидемократски, некрополитички императив који нам је наметнуо Запад, бојим се да суочавање са српским антифашизмом више није могуће. Из, у суштини, истих разлога из којих овде није могуће суочавање са „српским“ злочинима.
Разлог зашто је српским историчарима толико тешко да „прочитају“ српски антифашизам тиче се чињенице да упорно обављају замену теза – када, привидно, говоре о антифашизму они, у стварности, говоре искључиво о фашизму. Посматрају га кроз његову супротсност.
Фашизам је „црвена марама“ која служи као изговор да не размишљамо шта је (био) српски аутошовинизам. Нажалост, фашизам се не може користити као довољно, или једино релевантно, мерило за разумевање српског антифашизма и његовог учинка. Могло би се, можда, рећи да је српски антифашизам 9. маја 1945. исправио „грешку у корацима“ коју је направио 27. марта 1941. – да је та грешка исправљива.
Проблем са победничком, титоистичком граном српског антифашизма је што је она била више антисрпска него случајно српска. То је друга сенка која се надвија не само над војном победом 9. маја, која, свиђало се то некоме или не, представља вео историјског пораза који се кристалисао пола века касније, већ и над сваким српским антифашизмом.
Забрана да се критички говори о српском антифашизму, његовом „првобитном греху“ и србофобичној потки његове доминантне гране, бива оснажена позивањем на оно што фашизам јесте. Али, то је лош савезник разумевања српског антифашизма. Терају нас да када говоримо о антифашизму говоримо о фашизму, али тако не можемо доћи до преко потребне спознаје онога што је у њему било српско и, понекад истовремено, антисрпско.
Веровање да фашизам има универзални, лако ухватљив смисао, да у њему у ниједном контексту нема ничега амбивалентног, отежава суочавање са стварношћу и смислом, такође контекстуално условљеног, нажалост амбивалентног, антифашизма. Његовог смисла и ружних последица, не само у једном времену већ и на овом простору.
ТОМПСОН И МИ
Иза српског антифашизма се помаља Томпсонов лик. Нисам га ја ту сместио, већ они који су марта 1941 о српском антифашизму размишљали онако како о њему размишља Марковић. Они су сами себе угурали у Томпсонову прошлост поставши српски „корисни идиоти“ – парафразираћу речи Растислава Динића, српског антифашисте и посланика политичке карикатуре назване Зелено-леви фронт – „звери хрватских“.
Пошто је Пеђа Марковића критику српског антифашизма изједначио са фашизмом, иако није, као Динић, један од „против дома спремних“ Срба, који су склони да фашизују и озвере све што је поносно српско, није фер само питати београдског историчара да ли препознаје себе у Томпсону. Већ и, наставићу његовим менталним путем – како је унутра?
Не морам да се питамо како је Србима у Хрватској.
Пролеће је, и поражавајуће мало Срба живи у Хрватској. Лети нас је много више. Једни су на плажама у Ровињу, Поречу или Хвару, неретко у „Вилберкин“ или „Шанел“ купаћим костимима, други у кухињама и баштама, као кувари или конобари. Међу првима, осунчаним, нема мало великих српских антифашиста. Други их, знојави, служе. Можда и Томпсона, који је одавно постао једна од „европских вредности“ из којих су нас искључили.
Нажалост, све то, па и цео Томпсон, стаје у стих – „то је нама наша борба дала“. Све чешће се питам да ли је антифашизам „најскупља српска реч“. Надам се да ће се и Пеђа запитати.
