Лицемерје српске политичке и медијске сцене не би требало да ме изненађује, јер није нова, а рећи ће многи ни необична појава. Ипак, под окриљем такозваних студентских протеста прошле године сервирано нам је да постоји нека чиста, нетакнута, такорећи невина опција, која не жели ништа осим истине и правде. Истина и правда немају име, организоване су у зборове и пленуме, а њихови представници имају конспиративне називе. Већ је описано у историји и имало је крваве исходе. Предлажем онима који не разумеју да прочитају неку од књига Бобе Селенића, поучно је.
Опозиција се, чини ми се, коначно освестила. После флерта и улагивања, опозиционе странке схватиле су да домет студентског покрета није да победи власт, него да с политичке сцене обрише опозицију. И морам да признам да сам овде на страни опозиције, мада је често критикујем и предлажем да крене у неке политичке школе, напише програме и, уместо по друштвеним мрежама, политичку борбу води на терену.
Посебна прича је Проглас, који није стигао да постане баш права опозиција, јер му није успело да, цитирам бившу ректорку Иванку Поповић из јануара прошле године: „Хвала студентима, али ми преузимамо сада“. Нису преузели политички, а ни финансијски, јер сада имају акцију – скупљамо паре у дијаспори. Студентски покрет је очигледно новац из невладиног сектора, а то је сектор који није српске владе, али јесте страних влада, узео за себе. Проглас је тако, иако препун богатих појединаца, који би по сопственим кућама и џеповима могли нешто кеша да пронађу, кренуо у поход по дијаспори, за сопствене се џепове не хватајући. Постоји прича да од дијаспоре планирају да прикупе два и по милиона евра. Како ће им то проћи, пратићемо. А нашег Владу Вулетића ова ситуација је инспирисала да напише песму. Нисам то очекивала. Мислила сам да ће први стихови у Компасу кад-тад бити они од Милана Кнежевића.
Сад озбиљно, опозиција коначно мисли. Можда зато што су је студенти, као и ректора Ђокића, ветирали, а можда и спонтано. Кажу, на изборе ће у више колона. А онда потенцијално коалиција. Као преминули ДОС и ДЕПОС. Није се добро завршило по нас. Оно што је овога пута доста добро јесте то да су им шансе (истраживања показују) да победе мале. За колико год колона се одлучили. Јер није лако победити власт без програма, а још теже ако та власт гради путеве, пруге, доноси инвестиције, запошљава. И тако смо дошли до питања с насловне стране. Коме смета Експо? Зашто га свакодневно критикује опозиција, док је 135 земаља света одлучило да учествује? Укључујући САД, чија је државна подсекретарка потписала уговор о учешћу приликом посете Београду.
Не могу да се не осврнем и на дијалог. Неко ко се представља као осведочени борац за демократију и слободу медија, као Раде Вељановски одбио је да да интервју за нас (иако је претходно био заказан) – проучио нас је каже и неће да буде повезан с људима који се ту појављују. Што се људи његове генерације тиче, увек сам говорила да је посебно лицемерно да се за независно новинарство залажу они који су га учили у Титово време, када унутрашња политика није постојала, само спољна, а извештавало се о Титовим путовањима по свету са „Галеба“.
Оно што ће мени увек бити инспирација често је у последњем делу новине, а овога пута у фељтону у ком Александар Растовић пише о Илији Гарашанину, кога ћу цитирати: „Ни Русија ни Аустрија, само Србија“.
