Када би нас посетила цивилизација из Универзума, са савладаним технологијама путовања кроз простор и време, вероватно би изрекли чувену реченицу из филмова о њиховом доласку „водите нас свом лидеру!“ и ту би наишли на проблем нерешив технологијом, а богме нерешив и њиховом способношћу увиђања
Зато што би наишли на цивилизацију која не уме да одговори на такво питање, осим да свако од питаних каже шта мисли ко је лидер вредан разговора с њима, лидер ичега, друштва, технологије, филозофије, религије…
А након првог изненађења, ова цивилизација из Бог зна одакле, применила би Окамову бритву да би решила проблем пред којим се нашла сусретом са нама. Окам каже: ако видиш разна решења за један проблем, највероватније је оно најједноставније, ту сеци. И гле чуда – то можемо и ми, сада, одмах и овде. Принципи и когнитивног и имагинативног разума су свуда исти, као што су атоми свуда исти.
Дакле – где су светски лидери, ичега?
И брзо би дефинисали лидере по областима, по врхунској иновативној технологији, по премоћном наоружању, по индексу среће у друштвима где су, по врхунским научним истраживањима… по било којој области људског делања и то би било релативно лако. Остала би област идеја и идеологија. Одговори би били „с коца и конопца“ у зависности ко одговара, а вероватно би најтачнији добили у Србији у облику мудрости: „Идеје и идеологије? Цврц Милојка!“. Не би вероватно разумели да је тај одговор исто нађен Окамовом бритвом.
Зато што живимо епоху ампутирану од идеја и идеологија, па као бол у случају физичких ампутација живимо „фантомска осећања“ нечега што више не постоји, а није ни сећање ни заборав ни реалност ни делузија. А ванземаљци би ускликнули, радосни од разумевања, па казали „Аха! Па они живе идеје и идеологију Хајзенберговог принципа неодређености! Што тачније знају где су, то нетачније знају куда иду, што тачније знају ко су, то нетачније знају шта ће с тим, што тачније управљају реалношћу, то нетачније увиђају будућност“. Укратко, Хајзенберг принцип неодређености преведен на српски гласи „цврц Милојка!“ што је опис непојамне тупавости ситуације о којој се има свест, али се и зна да се не може побољшати, истовремено. Што је тачније опишеш, то ћеш нетачније умети описати побољшање описаног.
Како нам се то десило?
Као неминован горак плод који жањемо због чињенице наше реалности: први пут откад је људи, технологија омогућава максималну брзину протока информација, свих о свему, свуда. И тај горки плод каже: „што више информација тренутно имаш, то ћеш мање способности имати да их употребиш“. Опис стања „социјализам се самоорушио и пропао, демократија и људска права имају велике мањкавости, систем међународног поретка и права више не постоји, УН, ОЕБС, Савет Европе, ОДКБ, Савези разних географија, Г7, Г20, …“ све то постоји као онај фантомски бол нечега што је било, требало нам, али је у потпуној тишини недостатка идеја и идеологија ампутирано остављајући само простор неодређености да би се некакав нови поредак идеја и идеологија могао успоставити, само или нема ко, или се нема са чим или се не зна тачно – шта.
Шта су исходи таквог стања?
Кич политике и лудизам покрета који би да мењају ствари, а не знају како, па као лом машина у XIX веку, организују сликовито уништавање ствари, гневни што нема идеја. Кич политике је прихватање несувислих тврдњи као да су озбиљне стратегије које производи последице по милионе људи, тврдње као што су „Циљ напада на Иран је отварање ормуског пролаза“ (који је пре рата био отворен); „Циљ рата у Украјини је одбрана интереса Русије, а не територије“ (освојили ратом 20% Украјине); „Циљ ЕУ је подршка Украјини за победу у рату (могу одмах да је приме и у ЕУ и у НАТО па да победе); „Циљ и ЕУ и Србије је пуноправно чланство Србије у ЕУ“ (ЕУ сматра да за тај циљ треба сменити власт у Србији, а власт у Србији се прави и да ради и да не ради европскe послове, е да би остала на власти, а све БЕЗ дијалога).
Укратко: кич политике и лудизам покрети су кобајаги – идеје и идеологије. Ма, „цврц!“, паз’ да нису.
