Након што је годину започео интервенцијом у Венецуели, па у фебруару наставио бомбардовањем Ирана, амерички председник Доналд Трамп је, између паузе од голфа, са терасе свог имања у Мар-а-Лагу бацио поглед преко Флоридског мореуза и нациљао Хавану.
На недавно питање новинара да ли би Куба могла да буде следећа мета, шеф Беле куће је одговорио потврдно: „Било да је ослободим, било да је освојим – могао бих да радим шта год желим са њом.” Док акција из Каракаса, у којој је као у каквом акционом филму киднапован Николас Мадуро, а устоличена попустљивија Делси Родригез, нуди привид брзо оствареног циља, из техеранске авантуре може се извући супротна поука, пише Политика.
Убиство врховног вође Ирана ајатолаха Алија Хамнеија показало је да је уклањање лидера само лакши део посла и да без јасног плана настаје већи хаос.
Још пре више од три месеца Трамп је начинио први корак ка Хавани увођењем нафтне блокаде, настојећи да изврши максимални притисак на тамошњу комунистичку партију. Иако данас тврди да је то уродило плодом јер кубански лидери наводно сада траже договор, у његовом случају важи изрека „не веруј Данајцима ни кад дарове носе” – јер Америка је преговарала и са Венецуелом и са Ираном, па су ипак обе земље војно нападнуте.
ФОТО: AP Photo/Ramon EspinosaИзвори вашингтонског „Атлантика”, за које се тврди да су званичници упознати са плановима, назвали су операцију у Каракасу „пробом” за Кубу и додали да би прелазак са дијалога на оружану акцију могао да се догоди ускоро. Односно ако Кубанци одбију да клекну, Трамп би могао да пошаље борбене авионе да их оборе на колена.
Према наводима поменутих „добро обавештених извора”, канцеларија америчког тужиоца у Јужној Флориди припрема оптужнице против кубанског политичког и војног врха, укључујући и Раула Кастра (94), због наводне трговине наркотицима и насиља. Све се то уклапа у реторику Стејт департмента, који годинама оптужује комунисте са острва за кршења људских права, незаконита убиства, мучења, понижавање политичких затвореника и репресију над новинарима. Према истим изворима, Трампова администрација такође разматра и који би богати републикански донатори кубанског порекла могли да заузму будуће позиције у Хавани. Ипак, мало је вероватно да би потенцијална промена режима у Трамповом стилу била демократски устанак какав су многи кубански изгнаници прижељкивали.
Као што показује ирански пример, бомбе тешко могу да оборе укорењене ауторитарне системе, који претње споља користе као изговор за унутрашњу репресију и учвршћивање контроле. Кубанци су ових дана сведочили неочекиваном призору: њихов најпознатији музичар Силвио Родригез узео је пушку у руке у друштву председника Мигела Дијаза Канела и највиших војних званичника. Иако је осамдесетогодишњи музичар познат по критикама шефа државе, ког криви за економско стање у земљи, прошле недеље је био потпуно на страни Владе: „Захтевам свој ’калашњиков’, ако крену у напад”, поручио је Родригез.
Такође, многи његови сународници и даље поштују револуцију из 1959. године и само подизање оптужнице, а камоли хапшење Раула Кастра, Фиделовог брата, изазвало би додатни револт.
ФОТО: Tanjug/AP Photo/Mark SchiefelbeinИпак, тај политички пркос је суочен са свакодневицом обичног човека. Због Трамповог ембарга већ неко време велики део Кубе тоне све дубље у мрак. У градовима широм острва нестанци струје трају сатима, па чак и данима. Када се светла поново упале, људи ужурбано спремају ручак док се снабдевање поново не прекине. Јавни превоз практично не постоји, болнице немају довољно лекова, набавка хране значи чекање у дугим редовима и плаћање превисоких цена. Све то иде наруку Влади да кризу представи као феномен наметнут споља, одбацујући сопствену одговорност.
Али иако су Трампови потези додатно оптеретили економију, кубанска привреда је већ била на ивици распада. Оно што се данас дешава суштински је кулминација комбинације санкција и политике која је доследно одбијала било какве реформе. Централизујући производњу и ограничавајући приватни сектор, Комунистичка партија настојала је да спречи формирање облика моћи који би могао да оспори њен ауторитет, стварајући заузврат друштво дубоко зависно од државе.
Стога, Куба више није способна да производи ни основна добра која су јој потребна. Она данас увози већину прехрамбених производа, упркос плодној земљи и дугој пољопривредној традицији. Не постоји упечатљивији симбол кубанског пада од онога што се догодило са индустријом шећера. Куба је пре 37 година производила око осам милиона тона годишње, док је лане тај број износио 200.000 тона, што је најнижи ниво од завршетка рата за независност против Шпаније 1898.
Овај стрмоглави привредни пад значајно је нарушио друштвена достигнућа у здравству и образовању, која су деценијама била стуб легитимности кубанског модела. И упркос силазном тренду, власт није показивала довољно спремности за либерализацију тржишта и стране инвестиције. У страху да би отварање могло довести до политичких промена, кубанско руководство понаша се као да је њихов систем имун на токове историје.
Међутим, управо ова суморна слика, према речима Вилијама Леограндеа, професора на Америчком универзитету у Вашингону и једном од водећих стручњака за Латинску Америку, може да омекша преговараче. Са једне стране, Куба је сатерана уза зид. Са друге, ако Сједињене Државе желе да сачувају границе од новог таласа миграната, горег од тзв. Балсеро кризе из 1994, када се више од 35.000 Кубанаца на импровизованим сплавовима запутило у САД, морају олабавити санкције.
Како је Леогранде то закључио, постизање договора о спречавању америчког војног напада зависи од тога да ли се може наћи заједнички чинилац између „минималних услова које је Трамп спреман да прихвати и максималних уступака које су кубански лидери спремни да направе”.
Хавана је већ показала да је вољна донекле да попусти, желећи да избегне повлачење обарача. Њихова влада је саопштила да ће пустити на слободу 51 затвореника као гест „добре воље” након разговора са Ватиканом. На конференцији за новинаре председник Дијаз Канел је такође пружио маслинову гранчицу дијаспори, обећавајући да ће Кубанцима који живе у иностранству понудити „могућности да учествују у економском и друштвеном животу земље”. Потом је и министар спољне трговине и инвестиција објавио да ће његови сународници у иностранству моћи да поседују или улажу у фирме на острву – што кубанско-амерички предузетници дуго траже. Ипак, није јасно докле ће ићи захтеви америчког председника који свакодневно даје опречне изјаве. У његовом случају обично је важио принцип Чеховљеве пушке – ако у првом чину виси на зиду, у последњем ће опалити. На крају ће још испасти да је за све крив Нобелов комитет, који прошле године Доналду Трампу није доделио награду за мир.
