Лаж лети, а истина шепа за њом

ФОТО: Компас/Илустрација

Мисао великог енглеског писца и новинара Џонатана Свифта из давне 1710. данас је актуелнија него у свом времену. Варљиве слике, гласине, фаме, дезинформације, манипулације, спинови, лажне вести и сличан пропагандни талог гуше јавни простор. Са сваком откривеном технологијом лаж је постајала већа и опаснија, јер су технике монтаже постајале све суптилније и невидљивије. Отуда је добра пропаганда заводљива, толико нежна да човек срља ка њој отворених очију, не схватајући да упада у већ разапету мрежу са све суженијим окнима. Лаж је стални пратилац друштва од првих дана цивилизације. Користи се у сламању воље других, наметању решења за која немају сви једнак интерес. Ефикасна је и у рату и у миру, али посебно вешта када треба произвести ширу сагласност око неког политички важног питања.

Без намере да историчарима украдемо посао, вратићемо се Вергилијевој Енеиди и опису опсаде Троје. Упорни Грци решени да врате лепу Хелену након деценије неуспешне борбе прибегавају лукавству, стварајући привид о повлачењу, уз остављање огромног дрвеног коња „великог као брдо“ пред зидинама тврђаве. Тројанци одушевљено славе победу, делећи се у два табора: на присталице и противнике необичног поклона. Први га поласкани доживљавају као признање непријатеља о њиховој величини, док други позивају на опрез, али их руља утишава. Тако долазимо до првог важног сазнања – да би неко успешно манипулисао, неопходна је сагласност жртве. Духовно слепило, које успављује критички дух и логику, истовремено ломи и вољу за отпором. Појављује се Синон, из данашњег угла скривени грчки лобиста, вешто пласирајући причу о божанским даровима и жељи Грка да коњ ни по коју цену не уђе у град. То је наратив који залуђује Тројанце – мотив који дезинформацију чини прихватљивом. Заведени обећањима о слави која их очекује, очарани лукавом митолошком причом, не само да својим рукама руше бедеме града који им је очувао животе, већ на рукама уносе џиновску фигуру у чијој се унутрашњости крију нападачи. Радост, опијање и весеље само су увод у пропаст која ће током ноћи уследити.

„Пулицер“ за лажи о Србима

Ако пођемо од схватања по којем пропаганда представља ширење идеја без обзира на истинитост, рат у Босни и Херцеговини током последње деценије прошлог века био би посебно занимљив. Да би се међународној јавности оправдало америчко ангажовање, ваљало је наћи снажан мотив који ће узбудити западне савезнике, посебно јеврејску заједницу. Зато The New York Times (24. јануара 1993) „открива“ да у Босни постоји 135 концентрационих логора које држе Срби, у којима „у прљавштини и мемли живи 70.000 заробљеника“. Провокативна и ужасна вест потекла је из америчких обавештајних служби, с циљем да се нацификује српска страна, како би била бомбардована. Након десетак дана међународни Црвени крст провером на терену открива укупно 18 логора (на све три сукобљене стране), са укупно 2.557 затвореника, од којих су више од половине Срби (1.333). Да би сачували мит о објективности, уредници неколико дана касније објављују исправку „грубе штампарске грешке“, јер је требало да стоји: „7.000 заробљеника“…

Пропагандна мрежа против Срба већ је разапета, али нешто као да јој је недостаје? Шокантност, рекли би спин-мајстори. На сцену ступа амерички новинар Рој Гатман, објављујући репортажу о „српским концентрационим логорима“, у којима се „лешеви спаљују у крематоријумима и претварају у сточну храну“ (New York Newsday, 2. август 1992). У тексту „Сведок геноцида“ он извештава о два одвојена логора „српских освајача у којима је убијено или до смрти изгладнело више од хиљаду цивила, док ће их још неколико хиљада остати затворено док не умру“ ако „демократски свет не реагује“. Колективно оптужујући Србе као злочинце, наглашава како међународним хуманитарним организацијама приступ није дозвољен. У његовим текстовима нема кредибилних сведока, али оптужба се усађује изјавом једног затвореника „који је чуо како су Срби говорили да ће за сваког свог мртвог убити најмање триста ухапшених“. Алузија је очигледна: тако су се понашали само нацисти, али су Срби и од њих три пута гори! Пропагандна операција реализује се таблоидом јер ако јавност „не прогута удицу“, организатори кампање ће саопштити како је то непоуздано писање жуте штампе. Да до тога не би дошло The New York Times за сваки случај констатује: „Српски злочини представљају паралелу с нацистичком Немачком.“ Лавина осуда креће и кроз друге утицајне медије, демонизујући читав народ. „Сцене које призивају сећања на логоре смрти у Другом светском рату: изгладнели затвореници, бараке и бодљикава жица“ (USA today, 7. август 1992).

О искрености западног журнализма могла би да посведочи једна од 6.000 америчких агенција за међународну пропаганду – Ruder Fin. У годишњем извештају Министарству правде (30. септембар 1992. на страни 4.315) као клијенте навела је Републику Хрватску (од априла 1991), Босну и Херцеговину (од маја 1992) и Косово (од октобра 1992), истичући као задатак „конструисање слике стварности која иде у прилог политичким циљевима напред наведених држава“. Толико о независности медија. Џејмс Харф, директор компаније, по завршетку босанске трагедије признао је да су приче Роја Гатмана преломиле америчку јавност, пре свега јеврејске организације. „Нико тада није разумео шта се дешава у Босни; већина Американаца се вероватно питала у којој се афричкој земљи налази та Босна. Али, уз помоћ неколико трикова могли смо да презентирамо једноставну слику о добру и злу, која се касније сама одвијала… Између 2. и 5. августа 1992. када је Newsday објавио причу о логорима, надмудрили смо три јеврејске организације: Benai Berit Anti-Defamation League, Амерички и јеврејски комитет и Амерички и јеврејски конгрес. Предложили смо им да у New York Times-у објаве прилог и организују протестни скуп испред седишта ОУН. То је функционисало изванредно: ангажовати јеврејске организације на страни Босанаца био је одличан блеф. У јавном мњењу изједначили смо Србе с нацистима, гасним коморама и Аушвицом… Погодили смо право у мету.“

Када новинари питају Харфа како су могли да тако раде када није било уверљивих доказа, он самоуверено одговара: „Наш посао није да проверавамо информације… Наше је, као што сам вам рекао, да убрзамо проток за нас повољних информација циљајући у брижљиво одабрану мету. То смо и учинили. Ми нисмо тврдили да постоје логори смрти у Босни, ми смо само објавили да то тврди Newsday.“

Цинизам америчких пропагандиста показује окрутност манипулативног ткања у ратним сукобима. Гатман је за измишљене репортаже добио Пулицера 1993, а Срби жиг срамоте који и данас носе на својим плећима. Несрећа је што ово није усамљен пример демонизације једне стране, јер ће се с лажима наставити широм света, још већом и разорнијом снагом. Као и код пада Троје – наивно веровање у тријумф истине цена је медијских лажи којима жртве скупо плаћају изневерена очекивања. Истина шепајући стиже после много година када се клупко манипулација полако открива, али за људе који су изгубили животе или протерани са својих огњишта она није никаква сатисфакција.