Најважнија примена водоника, како је данас навео представник Кластера за развој водоничних пројеката у Србији Александар Мартиновић, очекује се у енергетици – где би требало да замени фосилна горива, пре свега гас и угаљ.
Према његовим речима, назив „гориво будућности“ који се често приписује водонику потиче управо из његове могуће улоге у процесу енергетске транзиције и смањењу емисија угљеника.
Осврћући се на све веће окретање обновљивим изворима енергије, пре свега сунцу и ветру, рекао је за РТС да и они имају своја ограничења.
– Варијабилни су и не можемо са сигурношћу да их планирамо, нити да се у потпуности ослонимо на њих – указао је Мартиновић.
Додао је да њихова производња зависи од временских услова и да има изражен сезонски карактер, који се огледа у томе да ветар дува повремено, а да је сунчева енергија најдоступнија од пролећа до јесени.
То значи да се у тим периодима јављају вишкови енергије, док је током зиме, када је потрошња највећа, енергије мање и управо ту, према његовим речима, настају кључни изазови енергетске транзиције – балансирање система и складиштење енергије, а водоник се намеће као једно од могућих решења.
ФОТО: Scharfsinn/Shutterstock– Електролизери који производе водоник могу лако да се укључују и искључују, а његова најважнија улога у будућности биће складиштење енергије.
Објаснио је да то у пракси значи да би се вишкови енергије произведени током лета могли претварати у водоник и користити током зиме, када је потрошња већа и додао да се масовнија примена ових технологија очекује тек у наредних пет до 10 година.
Нагласио је да је најзначајнија улога која се очекује од водоника примена у енергетске сврхе, где водоник треба да замени фосилна горива, на првом месту гас и угаљ.
– Недостатак гаса, посебно течног природног гаса (ЛНГ), доводи до великих осцилација цена електричне енергије, што пројекте водоника чини исплативијим. Што је већа разлика између најниже и највише цене струје, то су овакви пројекти економски исплативији.
Говорећи о томе да ли водоник може да користи постојећу гасну инфраструктуру, навео је да у Европи постоје примери где се водоник меша са природним гасом, али то је само прелазно решење.
– Удео водоника у таквим мешавинама ограничен је на око 20 одсто, а поред тога водоник је веома лаган гас који лако цури и може да утиче на структуру материјала, чинећи их кртим.
Због тога се, како је рекао, као дугорочно решење намећу посебни гасоводи за водоник, као и развој горива на бази водоника, попут е-метанола и амонијака, који већ показују значајан потенцијал у свету.
Мартиновић је навео да Европска унија већ интензивно улаже у развој водоничне економије, основана је и Водонична банка, која субвенционише производњу водоника по килограму, а тренутно је подржано више пројеката широм Европе.
Што се Србије тиче, она је према његовим речима, на почетку овог процеса.
– Иако постоји стратегија развоја, неопходно је донети детаљну мапу пута, као и законска и подзаконска акта која ће регулисати употребу водоника у индустрији, транспорту и енергетици – закључио је Александар Мартиновић.
