Док је за већину грчко-римских и јеврејских дела и даље коришћен облик свитка, рани хришћани су веома брзо прихватили кодекс као њен основни облик
Књига је један од најчудеснијих предмета које је човек створио. Иако материјална, она је истовремено и спона са духовним светом. Посебност књиге, као и њен јединствен облик, пружају могућности уметничког и занатског изражавања које се могу развити до највећег степена префињености. То су уочавали и стари мајстори, којису раду на књизи приступали као уметничком, па и светом чину. У православној традицији књига је поштована као сакрални предмет, као одраз идеје откровења и преносник благодатних енергија. Зато је рад на књизи доживљаван као мистична и благодатна сарадња човека и Бога. Светост црквених књига потврђивана је и чином освећења: „Благосиљају се и освећују књиге ове црквене и богослужбене кропљењем воде ове освећене, у име Оца и Сина и Светога Духа, амин.“ Било је, стога, природно да спољашњи изглед не буде само ликовни израз садржаја који књига носи, него и невидљиве благодати коју сведочи.
Материјални изглед књиге, односно њен повез, поред практичне и естетске димензије, носи и дубљи смисао који нас уводи у архетипски свет симбола, у којем облик књиге изражава човекову чежњу за Божјим откровењем кроз Слово, које је, према православном богословљу, вечно, како сведочи еванђелиста Јован: „Искони беше Слово.“ Стога се може рећи да су писање и читање књиге, у својој суштини, тежња ка том откровењу, док повез, као чувар и украситељ Слова, тој чежњи и трагању дарује видљив облик и достојанство.
Учење и свето предање Цркве преносе се кроз Реч, Звук и Слику. Прволик Речи јесте Свето писмо; за прволик Звука сматра се црквено, осмогласно појање, које се у православној традицији везује за Светог Јована Дамаскина; док је прволик Слике пре свега нерукотворени Образ. Њихово пуно јединство остварује се под куполом храма, која представља икону Небеског Јерусалима. У том смислу, и повез књиге, својим градивним и декоративним елементима, учествује у истом сакралном и симболичком поретку.
Хиландарски повези књига носе у себи посебну вредност. У њиховој конструкцији, даскама, шавовима, копчама, слепом отиску, сачувана је тајна давно заборављеног заната, али и нешто што га превазилази
Средњовековна књига, стога, није само носилац текста, већ је јединствен сакрални предмет чији материјални изглед додирује најдубље архетипске слојеве људског бића, где, како верујемо, пребива и сам прволик Књиге.
ОБЛИК КОДЕКСА
Судбина књиге и њеног повеза у тесној је вези са појавом и ширењем хришћанства. Док је за већину грчко-римских и јеврејских дела и даље коришћен облик свитка, рани хришћани су веома брзо прихватили кодекс као њен основни облик. У Другој посланици Тимотеју апостол Павле моли Тимотеја да му донесе књиге, нарочито оне исписане на кожи, односно на пергаменту. Управо су те пергаментне свеске (лат. membrana) биле основни елемент новог облика књиге – кодекса, уз већ постојећи свитак од папируса. Термин „кодекс“ настао је од назива за скуп дрвених таблица (tabulae), премазаних воском, по којима се писало, односно гребало шилом (stylus). Те таблице добиле су име по латинској речи caudex, која значи „трупац“ или „клада“, а касније је то значење пренето и на нову форму књиге – на кодекс са пергаментним листовима. У првом периоду неки кодекси су се радили и од папируса. То је било време када пергамент још није био општеприхваћен и када се још није схватило да папирус због своје кртости није био довољно погодан за књигу са пресавијеним листовима.
ФОТО: Александар Ћеклић
ФОТО: Александар ЋеклићНо, убрзо се прешло на пергамент, који је чврст, постојан и савитљив, и као такав много подеснији за кодексе. Нажалост, до данас нису сачувани повези раних кодекса, те се не зна сасвим тачно како су изгледали израда и украшавање корица, али на основу сачуваних доцнијих примера, нарочито коптских повеза и кодекса из збирке Наг Хамади, препозната је техника коптског шивања, где су листови спајани ланчаним шавом (бодом) дуж отвореног хрбата, што је омогућавало да књига лежи потпуно равно када се отвори.
Облик кодекса био је прихваћен широм хришћанског света тог времена – од удаљене Етиопије, где се и данас користи, преко целог Византијског царства, а касније и до Запада и на исток до Персије. Кодекс је такође усвојен у исламској књизи. Све до краја 3. века хришћанске књиге и њихови повези били су врло скромни. Међутим, од 4. века, након Миланског едикта, књиге постају раскошније, тако да надмашују све што је до тада на овом пољу створено. Хришћани су указивали почасти књигама носећи их у литијама, а њихове богато повезане корице својим сјајем украшавале су олтаре. Драгоцени рукописи, који су били веома ретки, захтевали су и одговарајући повез, тако да су дрвене корице облагане драгим камењем, резбареном слоновачом, емајлом и кованим златом. Ово „накитно“ повезивање књига (енгл. treasure binding) било је нарочито распрострањено од 5. до 6. века на олтарским јеванђељима, али се јављало и током целог средњег века. За ширу употребу у православним манастирима радили су се „обични“ кожни повези, који се данас називају „византијски“, као наставак коптске традиције. Ова врста повеза рађена је и на српским књигама у средњем веку, а осим у српским земаљама, византијски начин повеза књига био је развијен и у осталим источноправославним областима – у Грузији, у Сирији, на Кипру и на другим острвима, у Грчкој, на Светој Гори, у далекој Русији, у манастиру Свете Катарине на Синајској гори; истој култури повеза књига припадала је и Јерменија.
Византијски повез представља сложену конструктивну целину са посебном логиком израде, суштински различитом од повеза који су у исто време настајали на Западу, а посебно од савремених. Једна од основних особености тог повеза јесте његов карактеристичан облик са издуженим и равним хрбатом, без попречних ребара каква су уобичајена код западних повеза.
Разлог оваквог издужења је, с једне стране, оплитање заглавне (капителне) врпце, која је имала и конструктивну и декоративну улогу и протезала се не само дуж ивице повежњака – стране књижног блока на којој се изводи шивење – већ и једним делом преко корица. С друге стране, издужење хрбата условљено је чињеницом да су корице византијског повеза по ширини и дужини биле истих димензија као и књижни блок, односно да нису имале рубове. Управо рубови на корицама западних повеза омогућавали су смештај заглавне врпце без изазивања издужења хрбата. Због овакве конструкције, византијски повези су се увек чували положени на доњој корици.
ХИЛАНДАРСКИ РУКОПИСИ
Повези хиландарских рукописних књига, према томе, спадају у групу византијских повеза. Библиотека у Хиландару је засигурно настала одмах после оснивања манастира, будући да је манастирски живот незамислив без књиге. На то упућује и Свети Сава у првој глави Житија Стефана Немање, наводећи како Немања предаде Хиландару „села… са иконама и сасудима часним и књигама и ризама и завесама…“ Хиландарска библиотека броји више од хиљаду рукописних кодекса који углавном имају сачуване повезе у бољем или горем стању. Срећом, када сам почињао истраживање, рукописи и њихови повези још нису били рестаурирани, те је њихово обиље у изворном стању представљало праву ризницу за истраживање градивних елемената и технике рада средњовековних повеза. То, нажалост, није случај са неким великим библиотекама које поседују византијске повезе, као што је, на пример, Ватиканска библиотека, где само незнатан број повеза није рестауриран, тако да истраживачи са жаљењем констатују да су унеповрат изгубљени драгоцени подаци.
ФОТО: Александар ЋеклићОсновно начело при одлучивању о рестаурацији јесте да се интервенише онда када је то заиста неопходно. Само оне књиге које су нападнуте микроорганизмима, влагом или другим штетним факторима и којима прети разарање треба рестаурирати, уз претходно направљене белешке, скице и фотографије, како би се сачували подаци о структури и техници повеза. Све остале књиге, чак и ако имају оштећења, не треба дирати, јер и та оштећења представљају њихову историју. Вредност књизи даје њена старина, коју чине рукописни текст заједно са повезом, у којој су се током времена слили хартија, кожа, дрво, платно и конац, као једна нераздвојна целина која одсликава дух времена у коме су настали. И најмања интервенција на повезу нарушава тај склад. У многим библиотекама непотребно се рестаурира и хартија, поготово код старих штампаних књига, тако да се избељује и чисти од трагова употребе, а затим пегла и пресује, чиме се губе њена природна текстура, валовитост и трагови употребе.
Основно начело при одлучивању о рестаурацији јесте да се интервенише онда када је то заиста неопходно
Преводилачка и преписивачка делатност, према С. Радојчићу, постојала је у Хиландару још у 13. веку. Из тог периода сачуван је један повез, па можемо само претпоставити да је постојала и повезивачка радионица. Међутим, тек од 15. века можемо да пратимо записе повезивача који су радили у Хиландару или Испосници Светог Саве у Кареји. На основу тих записа са сигурношћу знамо да је до средине 18. века постојала повезивачка радионица. Записи о повезу пружају нам драгоцене податке о монасима који су радили на њима, месту, времену и изразима које су користили. У најстаријем запису из 1520. године (Хил. бр. 4), у коме се помиње име повезивача, забележено је да је текст написан црвеним мастилом (киноваром) „рукоју смернаго Дионисија монаха… и увеза се“. Затим се помињу монах Сава, који „свеза“ Зборник (бр. 481) из 16. века и Георгије јеромонах, који 1671. године „повеза свети и божанствени апостол“ (бр. 101). Нешто је детаљнији опис материјала које је користио монах Георгије на Шестодневнику Јована Златоустог (бр. 403): „Понови се сија книга… рукоју многогрешнаго мниха Георгиа… Понови се сирјеч (то јесте) оправи се дсками и кожоју“ (1622). Често се помињу и ктитори који наручују повез, па лако може доћи до забуне и мешања ктитора и повезивача. Тако се, на пример, у запису за Псалтир (бр. 122) каже да га „оправи дијакон Гаврил… рукоју поп Георгија“ (17. в.), одакле видимо да је ђакон Гаврил само ктитор, а да је стварни мајстор поп Георгије.
У Испосници Светог Саве у Кареји такође је постојала повезивачка делатност, јер се често помињу монаси типикари, као на пример: „грешни Антоније светому Саве“ који „увеза“ Апостол из 15. века (бр. 48) или поп Димитрије који „понови“ Триод посни 1621. године (бр. 259).
Да је у Кареји придаван посебан значај раду на повезу, показује и фреска из прве половине 14. века, која се приписује сликару Астрапи (раније се сматрало да је аутор Мануил Панселин) у цркви Протата, где је представљен апостол Матеј како обрезује књигу помоћу ножа са две дршке. Књига са даскама смештена је у дрвеној стези са дрвеним завртњима. Поред ножа и стеге, на фресци се лепо виде ножице, односно маказе, шило и хараксало за извлачење линија на кожи.
ФОТО: Александар Ћеклић
ФОТО: Александар ЋеклићПроучавање повеза почиње утврђивањем начина прошивања књижног блока, његовог причвршћивања за даске и начина оплитања капителне врпце; затим се одређује облик дрвених корица, копчи, металних апликација и орнаментика на кожи. Основне јединице књижног блока код византијског повеза називале су се тетрадама. У запису на Панагирику (бр. 444) преписивач Аверкије, монах „из херцегове земље“, како за себе каже, наводи да је укупно написао триста педесет и пет тетрада и у пролозима још сто седам. Тетраде су, у ствари, свешчице састављене од четири пресавијена листа пергамента или хартије и оне представљају основну јединицу књижног блока. Пре прошивања, на превоју тетраде праве се засеци ножем, у које се касније смешта ланчани шав. Зато је хрбат код византијског повеза потпуно раван. Засецање су користили и грчки мајстори који су пребегли у Венецију после пада Цариграда, и по њима је тај поступак назван грекажа (итал. grecaggio). На Западу се то засецање није примењивало; везице су остајале испупчене и на кожи су се оцртавале као попречна ребра дуж хрбата, веома декоративног изгледа. Овај начин прошивања посредно је, преко Русије, доспео и до Хиландара, а видимо га на веома декоративним повезима хаџи Герасима Руса, али тек почетком 18. века.
Начин прошивања тетради код византијског повеза веома је специфичан, што дуго није било препознато, па је владала заблуда коју је подстакла Берта ван Регемортер (Berthe van Regemorter), својевремено водећи познавалац средњовековне књиге, а коју су некритички преузели и домаћи аутори који су писали о повезима српске ћирилске књиге. Наиме, претпостављало се да се књижни блок прошивао ланчаним шавом засебно, а да се тек на крају причвршћивао за даске. Међутим, први је Петербриџ (G. Petherbridge) (1991) на повезима са Патмоса запазио да се књижни блок прошивао, полазећи од даске, у две засебне половине, које су се на крају спајале у једну целину истим концем којим су прошиване. То су касније потврдили и Хулис (Houlis) (1993) на повезима грчког порекла у Ватиканској библиотеци, затим Мокретсова (1994) на руским повезима и Сирмаи (J. A. Szirmai) (1999), такође на грчким повезима. Исти начин прошивања свешчица запазио сам и на хиландарским повезима (2008), који се препознаје по супротном смеру ланчаних омчи на једној и другој половини књижног блока, као и по концу који дуж повежњака спаја сва прошивна места.
Прошивање тетрада почиње провлачењем конца кроз систем отвора и жлебова на дасци, чије конфигурације могу бити у облику слова V, слова I, слова Z, линијског облика, као и њихових различитих подгрупа, како са унутрашње тако и са спољашње стране даске. Након завршетка шивења ланчаним шавом, обе половине су се спајале у једну целину, после чега се приступало пресвлачењу хрбатног дела грубим ланеним платном. Ово платно може се уочити и код добро очуваних повеза, јер се његови крајеви назиру испод коже на неколико центиметара од хрбатне ивице даске. Даске за корице биле су мањих димензија од исписаних тетрада, па се након прошивања приступало обрезивању делова који су прелазили ивице дасака, с тим што су даске служиле као вођице и граничници, што се може видети на фресци. Овакав начин обрезивања разлог је што су корице и књижни блок истих димензија. Корице су биле дрвене, од даске, и дуж обода имале су жлебове који су се или непрекидно протезали дуж све три видљиве стране, или су се прекидали недалеко од углова. Најчешћи је рачвасти завршетак жлебова пре углова, у виду ластиног репа, код већине српских повеза.
ФОТО: Александар ЋеклићНакон обрезивања оплитала се капителна, односно заглавна врпца, која је, поред декоративне, имала и конструктивну улогу. Тај детаљ на повезу, због истуреног положаја на књизи и сложеног декоративног преплета са различитим решењима, представља посебну одлику византијског повеза. Уз горњу капителну врпцу често су оплитане једна или две омче на које су се везивали преплетени конци који су служили као залога, односно као обележивач страница.
За пресвлачење најчешће је коришћена јарећа кожа, ређе телећа. Коже су бојене у смеђу, а повремено и у црвену или тамномрку боју.
Копче су незаобилазни део хиландарских повеза. На горњој корици укуцавао се клин на који се качила ливена месингана копча кроз коју је пролазио испреплетени кожни ремен са два или три крака који су пролазили кроз две или три одвојене рупе на доњој дасци.
Материјални изглед књиге, односно њен повез, поред практичне и естетске димензије, носи и дубљи смисао који нас уводи у архетипски свет симбола
Налепљивањем предлиста – који је најчешће био неисписани слободни лист прве, односно последње тетраде – завршава се занатски део рада на повезу, премда је чест случај да се тај лист не лепи и да унутрашња страна даске остане непокривена.
На декоративном плану, повезивачи манастира Хиландара настављају традицију средњовековне орнаментике у слепом отиску. У типику епископа Нектарија из „српског града Велеса“ – који је, како он сам наводи, написао у Русији 1599. године – налази се упутство којим се описује техника слепог отиска:
„Најпре намочи крпицу и тари њоме кожу, а басму (печат) за то време подгреј добро и које ћеш место басмити, тари мокром крпом да од басме кожа не сагори, и прскај семеним уљем и постављај (отисни) басму.“
Украсни мотиви на корицама најчешће су компоновани од једног или више концентричних оквира по рубовима и укрштених линија у правоугаоном пољу у средини. Настали троугаони и ромбоидни облици попуњавани су орнаментима преплета, стилизованих биљака и фантастичних животиња и птица. У групу најзанимљивијих орнамената свакако спадају фантастичне животиње и птице које су верни пратиоци многих хиландарских повеза. На њима се огледају бујна машта и дар стилизације средњовековног човека. Ту се појављују змајеви, грифони, вукови и вукодлаци, лавови, крилата бића, разне птице и други орнаменти које је тешко препознати. Осим у слободним пољима у средишњем делу, често се налазе и у два хоризонтална фриза централног поља. Пада у очи да на средњовековним повезима нису коришћени иконографски мотиви као декоративно решење на корицама, за разлику од барокних повеза из 18. века где су ти мотиви били готово најважније изражајно средство. Средњовековни мајстори, изузев крстообразног решења на повезима четворојеванђеља, држали су се орнаментике која ничим није указивала на то да се ради о богослужбеној књизи.
ФОТО: Александар ЋеклићУ начину компоновања орнамената и линија огледају се вештина, таленат и расположење мајстора, али и дух времена у којем су настали. Повезивачима је, чини се, била страна она врста механичке прецизности која је код западних повеза често постајала естетски идеал. Они су се несвесно повиновали основним законима дизајна и добре композиције, али на један православни начин. Иако су на повезима присутни симетрија, пропорција, правилно груписање елемената, затим закон равнотеже око осе симетрије и закон понављања истих облика, јасно је да нису тежили непогрешивости у потезу. На многим повезима делује да мајстори нису користили неко равнало и мерне јединице када су извлачили линије и правили распоред орнамената. Као да су радили „од ока“. Све те несавршености имају драж и топлину, а у њима се огледа православни приступ естетици, по којој се у тим малим одступањима од савршености препознаје траг људске душе и руке.
Крајем 17. а нарочито током 18. века, дошло је до значајних градивних и естетских промена у уметности повезивања српских књига. Стари, византијски начин повезивања, веома сложен и специфичан, почео је постепено да се напушта, уступајући место једноставнијем и декоративнијем начину рада, развијеном под западним утицајем, који је у Србију и на Свету Гору доспео посредно – преко Русије. Тиме је једна дуга повезивачка традиција окончана.
Хиландарски повези књига носе у себи посебну вредност. У њиховој конструкцији, даскама, шавовима, копчама, слепом отиску, сачувана је тајна давно заборављеног заната, али и нешто што га превазилази. Ти повези сведоче о времену у којем је књига била више од предмета: била је чувар Слова, део молитвеног живота и видљиви знак човекове жеље да материји подари духовни смисао. Зато хиландарски повези нису само драгоцени остаци средњовековне повезивачке вештине, већ и сведочанство једне сакралне уметности у којој се рука мајстора сусрела са предањем Цркве.
